НАРЕЧЈА И ДИЈАЛЕКТИ СРПСКОГ ЈЕЗИКА

            Српски језик припада заједници словенских језика, и један је од потомака прасловенског језика у оквиру индоевропске језичке породице.   Српски језик је као систем својих дијалеката један од најоригиналнијих и у словенским и у европским размерама. Карактерише га пре свега изванредна структурна разноликост дијалеката (варира у падежном систему, броју глаголских времена, акценту…). А само по броју могућих комбинација у акценту – српски језик досеже укупност свих европских језика. Српски говори се у науци деле на три наречја ( групе дијалеката): штокавско, чакавско и кајкавско. Штокавско наречје заузима простор првенствено на подручју средњовековне српске државе и у суседним областима; чакавско је настало на земљишту средњовековне (Далматинске) Хрватске и у понеким оближњим пределима; кајкавско у Панонској Хрватској (Славонији). На распоред наречја и дијалеката утицале су масовне миграције у доба турског освајања, од почетка 15. века до дубоко у 19. век. Бежећи испред освајача, становништво се селило углавном ка северозападу, на земљиште које је остајало под хришћанском влашћу. Чести су били и покрети с подручја динарског и шарпланинског масива ка североистоку, ка плодним долинама и равницама. На тај начин се штокавско нарачје ширило на рачун чакавског, донекле и кајкавског.

ИЗГОВОР СТАРОГ ГЛАСА } (ЈАТ) Према томе којим је гласовима замењен стари глас јат, штокавско наречје се дели на: екавски, (и)јекавски и икавски изговор. Развитак акцента и облика - По овом критеријуму је настала подела на: старије штокавске дијалекте (староштокавске) и млађе штокавске дијалекте (новоштокавске). Граница новоштокавске области на југоистоку на потезу је од Боке которске преко Колашина, Краљева и Београда до румунске границе у Банату.

Штокавско наречје екавског изговора

1) Косовско-ресавски дијалекат се пружа у дугом појасу правцем југозапад – североисток од албанске границе (на метохијским Проклетијама преко Косова и Копаоника) прелазећи у Банатској клисури на леву обалу Дунава. Граница стиже до ушћа Ибра у Западну Мораву. Простире се преко Крагујевца, Смедеревске Паланке и Смедерева. Миграције које су далеко рашириле границе овог дијалекта падају у доба турске владавине. У матичну област косовско-ресавског дијалекта у врло великом броју су се уселили Албанци. Особине: већина говора нема краткоузлазни акценат: старо – непренесено место акцента за један слог унапред: нема сугласника х; чест је компаратив на -ши (белши, црнши, новши); футур се гради по обрасцу: ће да ради, ће пише.                                                                          
2) Смедеревско-вршачки дијалекат заузима дио северне Србије, углавном у троуглу Београд – Крагујевац – ушће Велике Мораве, и југоисточни део Баната. Прелазни говори према шумадијско-војвођанском и косовско-ресавском дијалекту настали су најчешће мешањем становништва. Некада је земљиште овог говора било знатно пространије. Из тог подручја су мигрирали тзв. Галипољски Срби у околину Галипоља у Турској.
3) Призренско-тимочка дијалекатска област простире се између косовско-ресавског дијалекта и граница македонског и бугарског језика. У долини Велике Мораве, у источној Шумадији и у околини Београда знатан број места је насељен у 18-19. веку носиоцима овог дијалекатског типа. Говори ове зоне генетски припадају штокавском кругу, али су у великој мери преображени прихватањем тзв. балканизама. Особине: неки говори чувају стари полугласник који се у свим другим штокавским дијалектима развио у а; неки говори чувају вокално л (влк, слнце, слза) које је у књижевном језику дало у (неки говори овог дијалекта уместо вокалног л имају лу); чувају се само два падежа: номинатив и акузатив; постоји само један акценат; инфинитив је нестао.
4) Шумадијско-војвођански је дијалекат војвођанских Срба изузев оних у југоисточном Банату (и колониста из доба после 1. одн. 2. светског рата), а такође и западног дела северне Србије, у простору између ушћа Дрине, Моштанице код Београда, Краљева и ушћа Јадра. У доба пре миграција велики део Војводине је имао мађарско или мешано становништво. У 15. и 16. веку шумадијско-војвођански дијалекат је захватио целу Војводину, као и неке пределе у данашњој Мађарској и Румунији, а велика сеоба 1690. створила је нове јаке насеобине у зони Будимпеште. Већина истурених насеља касније је подлегла асимилацији. Говори шумадијско-војвођанског дијалекта, нарочито они у Србији између Колубаре и Дрине, налазе се у основици екавске верзије српског књижевног језика. Тај је дијалекат био подлога предвуковског књижевног језика код Срба у 18. и 19. веку (уколико је тај  језик био народни, а не црквени), а у Вуково време је прилагођен тако да су разлике према јекавској верзији књижевног језика Срба у начелу сведене на замену јата. Особине: четвороакценатски систем; нова деклинација.

Штокавско наречје (и)јекавског изговора

1) Зетско-јужнорашки дијалекат се простире од Јадранског мора (Пераст – Улцињ) до албанске границе, па преко већег дела Црне Горе до сјеничког краја у Србији (Санџак). Особине: два силазна акцента, (и)јекавска замена јата, меко с и з када је јотовано, уместо цветала – ћетала, медвјед – међед; и не разликују се локатив и акузатив.
2) Источнохерцеговачки дијалекат је најраспрострањенији штокавски дијалекат. Захвата Херцеговину источно од средњег и доњег тока Неретве, Дубровачко приморје, северозападну половину Црне Горе, југоисточну Босну и босанско Подриње до Саве, те југозападну и западну Србију. Говори исочнохерцеговачког дијалекта веома су блиски су српском књижевном језику. Тим је дијалектом говорио и писао и Вук Караџић. Вук и народне песме које је он објавио утицали су да источнохерцеговачки постане основица књижевног језика. Ипак, он се од тог језика данас разликује низом појединости. Особине: четвороакценатски систем, јат је замењено са “ије”/”је” (пјесма, снијег) и “и” (волио); раширено је јекавско јотовање (ђевојка, ћерати); нема гласа х.

Штокавско наречје икавског изговора: 1) посавски икавски, 2) млађи икавски  и 3) истарски икавски

Просветитељство као књижевно-историјска епоха обухвата 18. вијек, мада његове почетке биљежимо још крајем 17. вијека, а коријени просветитељства јављају се још у периоду ренесансе, када је отпочело мијењање средњовјековног погледа на свијет.

Зависно од услова, у појединим европским земљама овај књижевни правац има различита обиљежја и развија се неједнаким темпом. У развијеним срединама, какве су у то вријеме биле Енглеска и Француска, просветитељство се развијало под утицајем науке и тзв. ослобођене свијести, тј. разума, па отуда и други назив за њега – рационалитам. У Русији су идеје просвећености у књижевности прожимане традицијом.

У периоду просветитељства све до тада важеће хришћанске догме бивају стављене под лупу разума и критички сагледаване. Ауторитет цркве је потиснут у други план. Дакле, све оно што није могуће провјерити уз помоћ разума просветитељство и рационализам проглашавају предрасудама.

Просветитељство се није развијало као јединствен књижевни правац и стил. У оквиру њега паралелно се јавља неколико стилских формација:

-          модификовани класицизам,

-          сентиментализам,

-          предромантизам, ...

Главни представници просветитељства у Европи су: код Енглеза – Данијел Дефо (Робинзон Крусо), Самјуел Ричардсон и Џонотан Свифт (Гуливерова путовања); код Француза – Монтескије (Дух закона), Волтер (Кандит, Расправе о толеранцији), Жан Жак Русо (Емил или о васпитању) и група научника и писаца који су саставили Енциклопедију. Код Руса су познати Новиков, Радишчев и Крилов.

Будући да је наш народ у периоду просветитељства био под турском окупацијом, све до седамдесетих година 18. вијека просвећеност се развијала под окриљем цркве у оквиру које су радиле грађанске школе. Међутим, промјене у култури, књижевности и језику могу се пратити од самог почетка 18. вијека, што је последица великих сеоба Срба под патријарсима Арсенијем Чарнојевићем (1690) и Арсенијем Шакабентом (1737).

Налазећи се у оквирима аустријске царевине наш народ је био подложно тле за ширење идеја просвећености са запада. С обзиром на чињеницу да су Срби у том периоду били културно и политички окренути Русији, царица Марија Терезија и њен син цар Јосиф II су настојали да Србе одврате од Русије. Тим поводом су затваране црквене школе, а отваране грађанске. У Бечу је почела са радом и српска штампарија... Иако је ово просвећивање нашег народа имало у позадини одвраћање од Русије и православља уопште, реформама царице Марије Терезије Срби су добили један од најбољих школских система у Европи. У то вријеме написани су и наши први уџбеници.

Најзначајнији представник епохе просветитељства у књижевности је Доситеј Обрадовић (1737 - који је први писац нове српске књижевности. Овом периоду припада Свети Петар Цетињски, као и писци другачијих тенденција, као што су: Гаврил Стефановић Венцловић, Захарије Орфелин, Милован Видаковић, Лукијан Мушицки и други.

БАРОКНЕ ТЕНДЕНЦИЈЕ У СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ

БАРОК (све што је претјерано, искривљено) означава епоху која слиједи иза ренесансе и која умногоме представља књижевне и умјетничке појаве супротне ренесанси. Тачније се не може одредити почетак барока у свјетској књижевности, али се узима да се барок јавља у другој половини 16. вијека, a нашој књижевности траје чак и до осамдесетих година 18. вијека.

Барок у српској књижевности има два главна средишта. Једно средиште је Дубровник. Најзначајнији представник дубровачке барокне књижевности је Џиво Гундулић, аутор недовршеног спјева  Осман. У лирској поезији највише домете су остварили Иван Бунић и Игњат Ђурђевић.

Друго средиште српског барока у књижевности је у Угарској, међу православним Србима који су се нашли у границама угарског царства после двије велике сеобе Срба под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем (1690) и Арсенијем IV Јовановићем Шакабентом (1737). Тада је велики дио српског народа побјегао из турске преко Саве и Дунава на подручје Угарске. Тим сеобама ојачан је српски корпус у Угарској, док су се на пространа опустјела подручја Србије почели насељавати становници јужних, брдских крајева. Тада су Косово и Метохију почела насељавати албанска племена, а Шумадију и западну Србију Срби из Херцеговине, Босне и Црне Горе.

Барок у белетристици међу Србима у Угарској јавио се тек у 18. вијеку. Међу књижевним посленицима тога времена издваја се група писаца позната под именом РАЧАНИ. Они дјелују у последњим деценијама 17. и првим деценијама 18. вијека, најприје у манастиру Рачи на Дрини, а после велике сеобе по разним мјестима на сјеверу, на Фрушкој Гори, гдје су добили манастир Беочин, у Сент-Андреји и другим српским насеобинама у Угарској. Најпознатији рачани су: Кипријан, Јеротеј и Гаврил Стефановић Венцловић.

СРПСКОСЛОВЕНСКИ ПЕРИОД

КИПРИЈАН РАЧАНИН (друга половина 17 – почетак 18. вијека)

Од дјела која се приписују Кипријану Рачанину истиче се Буквар словенских писмен (1717). Од Кипријанових оригиналних дјела најважнија је Стихира кнезу Лазару.

ЈЕРОТЕЈ РАЧАНИН (друга половина 17 – почетак 18. вијека)

У историји српске књижевности најпознатији је по дјелу Путашаствије к граду Јерусалиму Јеротеја јеромонаха рачанского (1727).

ГАВРИЛО СТЕФАНОВИЋ ВЕНЦЛОВИЋ је био ученик Кипријана рачанина, јеромонах и проповједник. Дјелова је у првој половини 18. вијека у српским насеобинама у Угарској. Венцловићев књижевни рад дијели се оштром границом на двије области: у једној су његови радови писани на традиционалном српскословенском језику, а у другој радови писани на народном језику. Најзначајнији књижевни радови Гаврила Стефановића Венцловића објављени су у књизи Црни биво у срцу, коју је приредио Милорад Павић.

Барок је први западноевропски умјетнички стил који је имао одјека у нашој књижевности, а Венцловић је један од његових првих представника.

ЂОРЂЕ БРАНКОВИЋ (1645 – 1711)

Био је једини световњак међу писцима српскословенске школе. Био је политичар и велики национални борац. Због свог манифеста о стварању великог српског царства и веза са Русијом много година је провео у заробљеништву гдје је на крају и умро 1711. године. Тако је међу српским народом у Угарској постао познат као трагични заточеник народне мисли и мученик за српску народну ствар, човјек који је својим животом оличавао злу судбину српских досељеника у Угарској.

РУСКОСЛОВЕНСКИ ПЕРИОД

Док је Венцловић састављао своје збирке на народном језику, у српској књижевности  извршен је преокрет с далекосежним последцама: напуштен је стари српскословенски језик, а у школе и црквену службу уведен је рускословенски језик. Најзначајнији писци овог периода су: Емануел Козачински (Трагикомедија о Урошу V, 1734), Симеон Пишчевић (Мемоари), Василије Петровић (Историја Черној Гори, 1754), Јован Рајић (Бој змаја са орлови, 1791) и Захарије Орфелин (Поздрав Мојсеју путнику, Плач Сербии). Овом добу припада и тзв. далматински период Доситеја Обрадовића.

________________________

• Арсеније I Сремац (1233 – 1263)
• Арсеније II (1453 – 1463)
• Арсеније III Чарнојевић (1674 – 1690)
• Арсеније IV Јовановић Шакабентa (1726 - 1737)