САМО СЈЕНКА НЕМА СЈЕНКУ
Понекад, дубоко у мени, пробуди се туга прошлости. Једино ти можеш да вратиш сјај и осмјех на моје лице. Боли тишина сумрака и тешко јесење сунце кад оживи шапат успомена на тебе.
Знам, само сјенка нема сјенку. Па тако и ти. То већ могу рећи из сопственог искуства. Кад погледам иза себе, схватим да ништа није вјечно и да је све пролазно. Дођеш на дјелић секунде, пробудиш бескрајна сјећања у мени, па нестанеш. Али, ипак, твоја сјенка и даље ме прати. Ех, то познато осјећање. Та даљина која ме дозива својим гласом, ствара немир у души. Мој дух жели да путује, да се бори са том тамном сјенком. Сваким даном све је теже и теже. Сјећање сад мени значи све. Некада ни сам нисам свјестан шта је сан, а шта стварност. Оштрим канџама јава ме враћа на земљу. И опет видим тебе, твоју сјенку. Тако тужан, препуштен милости живота, примам стријелу у груди. Да ли ти, анђеоског лица са два срца и хладним погледом у очима, схваташ колико ми значиш? И даље живим за ту борбу, и даље гледам твоју сјенку.
Нема тог упутства које би мој живот учинило савршеним. Оно што је прошло више не постоји, оно што ће бити још није дошло. Са првим јесењим данима твоја сјенка је нестала, она нема више свој прави значај. Једноставно губи се, међу овим школским зидовима остављам дио себе, наше луде дане пуне радости.
Живот треба искористити. Зато живим данас, јер ко зна шта ће сјутра бити. Трезвено гледам испред себе, знајући да само сјенка нема своју сјенку. За све остало постоји и други смисао. Постоји нешто боље.
САША ЗУЈИЋ,
ученик 3. разреда
