На крају, ипак, дође један дан
Кад човек не жели више да се бори,
Кад му дух затражи какав виши план
Живота, — дан тужан, и празан, и знан,
Кад све бива једно, јер се све прегори.
Тад сумња к'о влага, продире у веру,
А пламен се вечне страсти тихо гаси;
Бледе наше душе, седе наше власи;
Трагови се драгих успомена перу,
А одјека старих не налазе гласи.
Са свима тежњама и надама — даље!
Довољни су тада души скромни кути,
Зрак који нам сунце кроз прозоре шаље;
Срце ћути; пусти пред нама су пути;
Живот, то је кошмар, идеали — траље.
Ал' и сада кад су сви видици, сиви
Кад видимо јадну вредност свију ствари,
Кад су нам сви људи немили и криви,
А срушени вере старински олтари, —
Једна лепа нежност још у нама живи:
Нежност према земљи и родноме крају
Чијим нам је дахом дух некада плењен,
Где и сада звезде истим сјајем сјају,
Исти ветар дува плодан, неизмењен,
Исте шуме, цвеће и мириси трају.
Исте птице поју. Јер и земља свака
Има своје ветре, мирисе и боју,
Своје сунце, своје сенке од облака;
Јер свака, најзад, има душу своју,
И, к'о своја, биће и мртвима лака.
Сима Пандуровић
НАРАТОЛОГИЈА У ОРАХОВОЈ ЉУСЦИ
у којој се налазе неки од основних појмова теорије приповиједања, а има у виду да је орах воћка чудновата...
приредио: проф. др Горан Радоњић
Аспекти:
Виктор Шкловски | Фабула (грађа, хронолошки и узрочно-посљедични низ догађаја) | Сиже (Обрада грађе, редосљед који затичемо у тексту) | |
Жерар Женет | Histoir (прича) – наративни садржај | Récit (приповједни текст) – дискурс или сам наративни текст | Narration (приповиједање, нарација) |
Мике Бал | Фабула | Прича | Текст |
Шломит Римон-Кенан | Story (прича) | Текст | Narration |
Од три аспекта само је текст директно доступан читаоцу. Кроз текст читалац добија знање о причи (објекту нарације) и приповиједању (процесу стварања приче). С друге стране, наративни текст дефинишу остала два аспекта: ако не прича причу, он није приповједни, а да није испричан или записан, не би био текст.
Три категорије (Женет): вријеме, начин, глас
Неки појмови:
дијегезис: просторно-временски универзум изграђен приповједним текстом (свијет који се приповиједа)
приповиједано вријеме: вријеме које се приповиједа (у њему се налазе ликови и догађаји)
вријеме приповиједања: вријеме у коме се приповиједа (у њему се налази приповједач)
мотиви: динамички – покрећу радњу, статички – коче радњу
мотивација: оправдање за увођење неког мотива
1. Вријеме – однос између времена приче и времена приповједног текста.
а) Поредак – однос између поретка догађаја у дијегезису и њиховог поретка у тексту (слично односу фабуле и сижеа код Шкловског):
аналепса – повратак у прошлост у односу на приповиједани тренутак
пролепса – помјерање у будућност у односу на приповиједани тренутак
б) Трајање – однос између трајања догађаја и дужине текста који му је посвећен
могућности: резиме (сажимање) (ВП < ПВ) (релативно краћи текст одговара релативно дужем приповиједаном времену)
пауза (ПВ = 0; ВП ∞> ПВ) (не прича се збивање, него се нпр. даје опис, коментар)
елипса (ВП = 0; ВП < ПВ) (нешто се дешава, али се прећуткује, не приповиједа се о томе)
сцена (ВП = ПВ)
(ВП= вријеме приповиједања; ПВ= приповиједано вријеме, вријеме приче)
ц) учесталост – однос између понављања у причи и понављања у тексту (може се приповиједати једном оно што се збива једном, више пута оно што се збива више пута, више пута оно што се збива једном и једном оно што се збива више пута)
2. Начин – технике регулисања наративне информације
а) дистанца (дистанце)
казивање – приказивање
б) перспектива
Кључно разликовање: Ко говори? – питање приповједача и Ко види? (Гдје је фокус перцепције?) – питање фокализације
приповједач (наратор) – глас текста, онај који приповиједа
Различити степени поузданости наратора – зависи од ограничености знања, личне укључености, и система вредновања који приповједач има
Фокализација:
1. приповједач > лик; наратор зна и каже више од било ког лика – нулта фокализација (свезнајући приповједач)
2. приповједач = лик; приповједач каже само оно што одређени лик зна – унутрашња фокализација: фиксна – везана за један лик, промјенљива – прелази са једног на други лик, многострука – исти догађај прича се из више перспектива
3. приповједач < лик; наратор каже мање од онога што било који лик зна – спољашња фокализација
Ниједна формула фокализације не односи се увијек на читаво дјело, већ на одређени сегмент који може бити веома кратак!
Алтерације: паралипса – даје се мање информација (нпр. у унутрашњој фокализацији изоставља се нешто што лик зна)
паралепса – каже се више (нпр. у спољашњој фокализацији кад се дају мисли неког лика, или у унутрашњој кроз неки лик кад се каже оно што тај лик не може видјети)
3. Глас – приповиједање као вербални чин
наративна инстанца – чин приповиједања и просторно-временски контекст (који укључује приповједача и наратера)
Нарација у односу на вријеме приповиједања:
накнадна – класични облик, причање прошлих догађаја у прошлом времену
претходна – говори се о будућим догађајима у футуру
симултана – истовремено са радњом, у презенту
уметнута – прича се између момената радње
Приповједни нивои:
екстрадијегетички приповједач – као наратор (као лик може припадати) не припада ниједном дијегезису (нпр. апстрактни)
интрадијегетички приповједач – као наратор припада неком дијегезису (нпр. конкретизован приповједач који прича неком слушаоцу)
Однос према причи:
хетеродијегетички приповједач – као лик није присутан у свијету који приповиједа
хомодијегетички – као лик присутан у свијету који приповиједа (ако је и главни лик, онда је аутодијегетички)
метадијегетички приповједни текст – текст другог степена, уоквирено причање (примарни приповједач уводи другог који нас онда преноси у други свијет, нпр. у Декамерону)
металепса – упад у неки дијегезис из другог, нпр. кад лик који постоји само на једном нивоу (рецимо прича слушаоцу) одједном уђе у други ниво, сретне се са ликовима о којима прича; или код Стерна: „Али ја заборавих на свог стрица Тобија, кога смо за све ово време оставили да истреса пепео из луле“.
наратер – онај коме се приповиједа, уписан у тексту и налази се на истом нивоу као приповједач, различит је од стварног читаоца
наратер може бити мање или више конкретизован (нпр. може да буде лик у тексту, као Шахријар у Хиљаду и једној ноћи)
Напомена: Наравно, не треба цјепидлачки инстистирати на сваком од ових термина. Циљ је да као читаоци будемо свјесни да постоје различите могућности које се могу јавити у неком тексту. Тако ћемо, зависно од лектире, поставити питања: ко прича, из чије перспективе, како је распоређена грађа, коме се прича, колико нам се каже а шта остаје непознато, итд.
Приповједачке ситуације (Франц Штанцл):
1. Аукторијална – присутан је лични приповједач који се оглашава мијешајући се у приповиједање и коментаришући га.
Наратор узима неку улогу (нпр. хроничара, приређивача неког списа, приповједача који дјелимично познаје збивања, итд), значајна су његова уплитања, упадице, коментари, он је јасно дистанциран од приповиједаног свијета; некад о самом приповиједању разговара са читаоцем; има склоност ка хумористичном и ироничном, поигравању илузијом умјетности.
2. Приповједачка ситуација у првом лицу – приповједач је лик који припада свијету који приповиједа, говори оно што је сам доживио, догађај у којем је учествовао или га је посматрао, или је о њему сазнао од других ликова.
Перспективизација и посредованост (приповиједани свијет је мјешавина спољашњег свијета и нараторовог унутрашњег, субјективног свијета); раздвајање на два „ја“ (приповједно ја и доживљајно ја које се налази у фиктивној прошлости) и тензија између њих.
3. Персонална – приповједач је непримјетан, свијет се приказује из перспективе једног од ликова који сâм не приповиједа.
Наратор као да не постоји, нема у тексту његових личних особина, нема коментара, ствара се илузија непосредности, као да је читалац стављен на мјесто неког лика (овај тип започиње са Флобером, а теоријски и практично га је разрадио Хенри Џејмс – дао и назив за лик-медијум: „рефлектор“).
Корисно, али треба имати у виду Женетову замјерку да Штанцл не раздваја приповиједање и фокализацију, тј. питања ко говори и гдје је фокус перцепције.
Књижевни лик (у најстрожем смислу није предмет наратологије, јер лик је објект приповиједања):
Лик је конструкт до кога се долази обједињавањем различитих индикатора који су рспоређени дуж текста.
Карактеризација – скуп поступака који конституишу лик.
Директна карактеризација (директна дефиниција): именовање особине, зависно од ауторитативности гласа од кога потиче, више је или мање поуздано (нпр. ако је говори лик, онда је то и, а може бити и прије свега, индиректна карактеризација лика који говори).
Индиректна карактеризација (индиректно представљање): особина се показује на различите начине: преко радње, говора, спољашњег изгледа, околине лика (физичке, и људске – породица, друштвене класа).
Карактеризација може бити појачана аналогијом: аналогним именима, аналогним пејзажем, аналогијом између ликова.
Комплексност лика: Питање да ли лик има једну особину или више.
Динамичност лика: Питање да ли лик доживљава промјене.
Питања у сусрету са конкретним текстом:
Шта је тема (или: шта су теме) текста?
Да ли је текст организован око једног догађаја, једног фабуларног низа или око више њих (ако их је више, какав је однос међу њима?)? Како је организована фабула?
Какво је приповиједање? Ко говори? Из које перспективе? Је ли перспектива увијек иста, или се мијења дуж текста? Ефекти тих промјена?
Који се мотиви истичу (нпр. неки догађај, неки опис, или неки коментар приповједача)? Која је њихова функција?
Да ли постоје (и колико често) коментари приповједача? На којим елементима (детаљима) се задржава и описује их, а преко којих прелази ћутке? Како би се онда могао описати стил текста?
Који су ликови у тексту? Какав је однос међу њима? Како се они карактеришу (укључујући и приповједача, ако је он индивидуализован и један је од ликова)?
Значење простора и времена?
Да ли почетак текста има велику важност? А крај – постоји ли поента?
''КЊИГЕ,
БРАЋО МОЈА, КЊИГЕ...''
 |
| "Доситеј Обрадовић отвара Велику школу" |
На вијест о Првом српском устанку у Србији, ступио је у везу са Карађорђем и дошао да својим силама и знањем помогне устројству нове државе. У ослобођеној Србији провео је пет последњих година живота, од 1807. до 1811, дајући огроман допринос ''просвешћенију'' и ''изображенију'' свог рода. Основао је Велику школу - будући универзитет 1808. године и Богословију 1810. Као члан Правитељствујушчег совјета био је први министар просвете у Србији.
У својим многобројним списима, који су много пута прештампавани и објављивани у разним приликама и формама, изложио је просветитељске идеје XVIII века, а најбитнија филозофска, педагошка, друштвено-политичка, културна и просветна питања тадашњег времена прилагођавао је потребама културе и просвете свог народа. Приближио је Србији Европу и свијет и отворио прозор за продор нових културних и цивилизацијских тековина.
Доситеј Обрадовић умире у Београду, 28. марта 1811. године. Сахрањен је у порти београдске Саборне цркве. Његово тијело два пута је премјештано, 1837. због зидања нове Саборне цркве умјесто старе и 1897. године, да би се његов гроб поставио напоредо с Вуковим, чији су посмртни остаци те године пренијети из Беча.
ДЈЕЛА
Писмо ХаралампијуПрепис "Писма Харалампију" штампан је 1783. Представља просветитељски манифест у којем су изложене његове основне идеје о реформи у књижевном изражавању и примени грађанске ћирилице у писању, као и увођењу народног језика у књижевност.
Живот и прикљученија
Прва Доситејева књига, објављена 1783. у Лајпцигу, у триста примерака, којом почиње модерна српска књижевност на народном језику. Аутобиографија има два дела. У првом говори о свом детињству, а у другом о путовањима (у облику писама).
Совјети здраваго разума
Објављени су 1784. у Лајпцигу у само двеста примерака . У овој књизи Доситеј критикује предрасуде, лицемерје, сујеверје, непоштење, користољубље и све ружне карактеристике тадашњег друштва. Фаворизује идеју слободног мишљења и моралне квалитете.
Басне
Објавио их је у хиљаду примерака 1788. у Лајпцигу. Књига садржи 160 басана. Више од две трећине су Езопове, остале су римског песника Федра, италијанског хуманисте Абстемиуса, Лафонтенове и Лесингове. Доситеј их је преводио и прерађивао да би читаоцима биле јасне, дајући иза сваке наравоученије, моралну поуку.
СВЕТИ ПЕТАР ЦЕТИЊСКИ
ДУХОВНИК И ВЛАДАР
 |
| СВЕТИ ПЕТАР ЦЕТИНЈСКИ |
Сто осамдесет година од смрти Петра I Петровића Његоша, дивна је прилика да се присјетимо лика духовног горостаса чија је ријеч и данас жива међу његовим народом, а његова дјела неугасиво сијају кроз времена.
Петар I је рођен у Његушима од благовјерних и благочастивих родитеља , оца Марка Петровића и мајке Анђелије, рођене Мартиновић. Његов деда Дамјан био је рођени брат надалеко познатог митрополита Данила Петровића.
Митрополит скендеријски и црноогорски Сава још као дијете га је намјерио за свога наследника и позвао га да дође у манастир: „Дођи, чедо, код мене, благодат Свевишњега нека почива на теби, како би могао бити народу своме на корист. Заједно са мном одсада и народ наш полаже наду на тебе. Преблаги бог нека ти помогне да будеш крин украшени Црне Горе и светило народа свога.“ Тако је млади Петар (световно име му није познато) са свега 10 година дошао у Цетињски манастир како би се припремио за будући позив духовног и световног првака свог сиромашног и поробљеног народа.
Будући да је још од малена био обдарен мудрошћу и најљепшим људским врлинама, млади архимандрит Петар је био свјестан неприлика у којима је живио његов народ . Те неприлике нису долазиле само од турске тираније, већ и од домаће неслоге, закрвљености црногорских и брдских племена, крвне освете, разних порока, сиромаштва, отимачине, болести, убистава...
У то вријеме појавио се у Црној Гори лажни цар Шћепан Мали који се народу представио као руски цар и од многих бива подржан као световни владар. Иако је владика Сава упозоравао народ да се не ради о цару, већ о варалици, и пробисвијету, народ се није много освртао на ријечи свога владике. „Ја овога Шћепана“, пише владика Сава Стијепу Стијеповићу 1. Децембра 1767. “који је запа у земљу његову у Нахине (на млетачку територију), довео нијесам. Зва га нијесам. Оцарио га нијесам. Не знам ни сада ко је, тако ми тога свијета. Но се чудим што се свијет помамио. И турско и принципово, све трчи к њему... А ја га не могу изгнат сад , господине, зашто ја немам те снаге. Сад се утврдио али з Богом али ђаволом. Ето сва Црна Гора с њим. И приморје све се помамило.“
Када је 26. фебруара 1781. године умро стогодишњи митрополит Сава, поставило се питање његовог наследника. Народ је био на страни архимандрита Петра, међутим, разним закулисним радњама до тога није дошло и за Савиног наследника је изабран његов сестрић Арсеније Пламенац, кога народ није волио. Међутим, Арсеније Пламенац се није дуго задржао на престолу, преминуо је 1784. године.
Архимандрит Петар изабран је за митрополита на Народној скупштини којој је присуствовало око хиљаду људи из разних племена. И Петрова и народна жеља да он буде завладичен у Русији није се могла остварити јер руски посланик у Бечу Голицин није му хтио издати пасош за Русију, па је он био принуђен да тражи посвећење од митрополита карловачког Мојсија (Путника) који му је то и одобрио. Тако Петар бива посвећен за митрополита црногорског, скендеријског и приморског 13. октобра 1784. године.
Одмах након рукоположења млади митрополит Петар се запути у Русију, како би издејствовао заштиту свог за свој осиромашени и напаћени народ . Не само да га руска царица није примила, већ је протјеран са територије Русије. Тада се , по сведочењу његових савременика, заклео да његова нога више никада неће крочити у Русију и тако је и било. Са тог мукотрпног пута митрополит Петар се вратио уморан и измучен, само са једном врећом кромпира коју је добио у Трсту. Та врећа кромпиракоју је митрополит Петар касније засио у Црној Гори спасила је, по ријечима Вука Стефановића Караџића, од сигурне смрти многога.
Митрополит Петар I је управљао је Црном Гором више од 45 година, значи, више од половине свога живота. Био је духовник кротке ријечи, али и ратник оштре сабље. Његови двори и богаство су били скромна испосница у Цетињском манастиру и Христова ријеч коју је приповједао. Владао је, не уз помоћ силе, већ уз помоћ поуке и клетве, то бијаше његово најјаче оружје. Тамо гдје је било оних који га чују – дјелио је савјете, а тамо гдје то није помагало - клетва је била најјаче оружје.
Главна заслуга Петра I је што је укинуо власт гувернадура, који су успјели да владику држе искључиво у оквиру цркве и да му одузму свако право на одлучивање о световним питањима. Мирио је завађења племена и тежио да укине крвну освету. Свим силама је настојао да створи администрацију. Изнад свега, трајна му је заслуга што је створио законодавство и правосуђе. Захваљујући њему, Црна Гора је добила свој први писани закон 1798. године. Петар I је написао Историју Црне Горе, Посланице, Пјесме, а занимљива су и његова писма која је упућивао историјски значајним личностима тога времена: Карађорђу, књазу Милошу, генералу Милутиновићу, турским пашама и агама, руским великашима, представницима француске управе у Боки, Руском синоду...
Умро је на Лучиндан 18. октобра 1830. године. „Без друге власти осим моралне, засноване на традицији, на црквеном веровању, без икакве извршне силе, Петар I се за све време своје дуге и тешке владавине носио не само са Турцима и са бедом него и са нерадом и самовољом...“, записаће много година касније нобеловац Иво Андрић.
Данас, после 180 година од смрти Петра I, скоро да је немогуће рећи нешто ново о њему. Он је за себе и за нас све најбоље рекао својим животом, а запечатио својим дјелом. Био је своме народу и владар и законодавац, и политичар и филизоф, и учитељ и пјесник, и владика и ратник , говорио је 7 свјетских језика... Четири године после смрти проглашен је за свеца, па је данас у народу познатији као Свети Петар Цетињски. Негдје пред крај свог живота за себе ће рећи: „Остара сам више од зла и непослух а црногорскога, неголи од мојијег дана... а моје је сердце од вашега злочинства увехло и старост моја оскрбљена , да почивала и радости нигдје нема...“. Проклео је свакога ко његов народ икад буде одвраћао од Русије: „...ако би се који из вас Црногорацах и Брђанахнах шао да помисли одступити од покровитељства и наде на јединородну и јединовјерну нашу Русију да бог да јаки те од њега живо месо отпадалои свако добро временито и вјечно одступило. Свијема пак добријема, вјернијема и који гођ ово моје потоње писмо послуша и изврши, да буде моје најусрдније, отачаско и архипастирско благословеније у род и ва вијеки вјекова -Амин.“
Бојан Струњаш (Средњошколац, бр. 4, новембар 2010)
 |
| KRAQ ЛУИС IV |
Чињеница је да се од 18. века могло очекивати једно револуционарно вријеме и француска је буржоазија била у свом прогресивном кретању, видимо како она има своје друштвене политичке циљеве и мишљење које је као и мишљење античке идеологије пружало грађанству слободе. Цјелокупна умјетност и римска и грчка постала је идеал умјетности буржуазије. “Љепота се не налази у природи већ су је створили Грци”. Умјетници је требало да задовоље тежњу буржуазије у античком, римском и грчком свету. Такве се идеје распростиру по цијелој Европи.
Класицизмом се у Француској и Енглеској литератури назива неокласицизам. Класицизам се развија у првој половини 19. вијека, а у народним срединама и много касније.
Књижевност у доба класицизма гајила је строга естетска правила, тражила је тачност и разумљивост, као и јасноћу, те подвлачи важност и значај интелекта, неизбјежност друштвеног реда и држи се чврстих моралних принципа. Одобрава владавину и моћ владара.
"Култ истинитог треба да буде и основни принцип књижевног дела, јер је истина једина разумна форма љепоте. А истина - то је природа." (Драгиша Живковић). Природа је била јако битна, али прво је требало уредити је, ослободити од свега што би је чинило не тако посебном, идеализовати је, а онда је приказати. За разлику од барока, у класицизму није довољна генијалност, већ и знање.
Представници
Главни представници класицизма у свјетској књижевности су: Боало, Молијер, Лесинг, Гете, Ла Фонтен, а у Србији Лукијан Мушицки.
СТВАРИ КОЈЕ ВАЉА ИМАТИ НА УМУ ЧИТАЈУЋИ (И ТУМАЧЕЋИ) ПОЕЗИЈУ
- Критика (а аналита припада књижевној критици) је субјективна – зависи од читаочевих способности, његове културе, искуства. Али она је и објективна – служи се књижевнотеоријским појмовима и заснива се на принципима науке о књижевности.
Најопштије
- Пјесма је комплексна језичка творевина.
- Стварност пјесме је фиктивна; пјесник што и лирски субјект; збивања постоје само у пјесми ( и у читаочевој машти).
- Држати се увијек најближег контекста (тј. саме пјесме) – нешто (неки мотив, израз итд) нема увијек исто значење, него га контекст модификује.
- Наша перспектива је перспектива читаоца. Занима нас како текст функционише и како дјелује на читаоца.
- Први корак је формална, иманентна анализа, у којој текст посатрамо као завршену и издвојену цјелину. Тада се питамо о функционисању елемената текста и њиховом значењу у самој пјесми, као и о значењу цјелине. Након тога можемо смјестити пјесму у шире контексте: међу остале пјесме истог писца, истог периода, истог жанра, међу текстове са истом темом, са истим поступцима, међу манифесте, програмске текстове, есеје, међу текстове исте књижевности, па цјелокупне књижевности, међу некњижевне текстове (филозофске, историографске, итд), итд. Контекст је начелно неограничен, и може утицати на наше разумијевање.
Мало мање опште
Питања која треба поставити:
- Која је тема пјесме? Који су мотиви?
- Како су мотиви дати (питање стила)? Посебно, које фигуре налазимо?
- Ритам? Шта се све понавља у пјесми?
Замислити свијет пјесме; испитати разне аспекте (визуелни, аудитивни...), односе унутар њих (статичност – динамичност, паралелизми – контрасти, итд).
Неки „конкретни“ поступци
- „Превести“, на тренутак, фигуру, нпр, троп – у чему је разлика између дословног и пренесеног значења? Или, какав ефекат има одступање од уобичајене (у тексту само потенцијално присутне) употребе језика и оног које се јавља у тексту? Или, у ком правцу се усмјеравају читаочеве асоцијације повезивањем двију сфера у поређењу?
- Који елементи се издвајају, на чему заостајемо док читамо? Зашто?
- Нешто што нам је нејасно на први поглед, покушајмо да одгонетнемо повезивањем са осталим елементима.
- На крају анализе покушати да се сагледа цјелина пјесме. Шта је за њу карактеристично? Браћање на исте мотиве? Необична лексика? Сликовитост? Оскудност у сликама? Елиптичан стил? Гомилање сличних израза? Мелодичност? Прозаичност? Бројност мотива? Нешто друго?
Шта ваља избјегавати
- Учитавање – додавање нечега чега нема у пјесми (нпр. ,,очију твојих да није“ – плаве, топле очи драге...). Рад читаочеве маште мора бити контролисан текстом. Ако није, читалац ствара свој текст, различит од оног који је почео да чита, и онда анализира свој текст.
- Препричавање (поготово нашироко), јер тада ми, „прецизирамо“ оно што пјесма не каже, а у опасности смо и да понешто учитамо. Евентуално, препричавање може користити да покаже у чему пјесма одступа од очекиваног, у чему је необичност језика у пјесми.
- Причање о „општим“ темама (о животу, смрти, човјеку, мушкарцима, женама, природи итд.) – осим што се лако запада у баналност, пјесма нам тада служи само као повод за изношење наших идеја (оне могу бити више или мање оригиналне и занимљиве, али ако се не налазе у пјесми, оне су наше и не говоре нам о тексту ништа); заборављамо на пјесму, на оно што она говори и како.
- Изразе попут „пјесник је вјерно приказао“ – ми најчешће не знамо шта је био повод за пјесму, или модел, ако га је било, на основу кога је пјесник стварао; „пјесник жели да каже“ („интенционална заблуда“) – ми најчешће не знамо пјесникову намјеру ( и кад знамо повод, модел или намјеру, они само условно могу утицати на читаочев доживљај, чије је прецизирање и побољшање циљ наше анализе); „постиже се сликовитост“ – то није квалитет сам по себи, већ је важно које су и какве слике, и какав је онда доживљај читаоца. Ствар није само у изразима, него у пирступу тексту. Радије говоримо да се нечим (нпр. Неком фигуром) нешто сугерише (нпр. Нека емоција), да се ствара неки утисак и слично, дакле о дејству текста на читаоца.
Напомена: Ово су напомене општег типа. Нема обрасца за читање књижевних текстова, постоје само теоријски појмови, и принципи карактеристични за књижевност који могу бити реализовани у конкретном текст. И иначе, у књижевности цијенимо оригиналност. Текст може потврђивати те принципе, али их и опвргавати. Читање прилагођавамо тексту, сваки нови текст нас учи како да читамо.
Е П И К А
 |
| ТЕШАН ПОДРУГОВИЋ |
Епика или епска књижевност (грчки: епос, ријеч, говор, а затим и прича, причање) скупни је назив за књижевна дјела у којима се приповиједа о неким догађајима, која имају радњу и ликове.
ВРСТЕ И ОБЛИЦИ
Епика обухваћа сву приповједну књижевност у стиху и прози.
Епска дјела у стиховима или епска поезија јесу епска пјесма и еп.
Прозних епских облика или приповједне прозе има више облика и врста. Најједноставнији (и најкраћи) приповједни облицу су виц, цртица и анегдота, а сложенији (развијенији) легенда, предаја, бајка, приповијетка, новела и роман.
ТЕМЕ И МОТИВИ ПРИПОВЈЕДНОГА ДЈЕЛА
Свако приповједно дјело говори о некој теми. Тема је главни предмет приповиједања, описивања или приказивања у књижевном дјелу. Тему писац проналази и изабире у стварном или замишљеном животу. Одабрану тему писац књижевно обликује фабулом, ликовима, избором форме.
Тема је најчешће изражена у наслову дјела. Она може бити формулирана у конкретном или сликовитом (метафоричком, симболичком) облику и значењу. С обзиром на то да се одређеном темом на широк начин захваћа предмет књижевног дјела, уз тему постоје и бројне мање тематске јединице. То су мотиви.
ОСЈЕЋАЈИ И МИСЛИ
У књижевном дјелу, везано уз његову тему и мотиве, приказани су различити осјећаји и мисли. Они могу припадати одређеним лицима или су непосредан исказ самога писца. Осјећајима и мислима у дјелу исказује се одређени свјетоназор, став о животу или поглед на њ. Темељна мисао која прожимље књижевно дјело зове се идеја дјела и у њој је садржан смисао што му га је дао писац.
ПРИПОВЈЕДАЧКИ ПОСТУПЦИ
У обради и изношењу своје теме прозни се писац, приповједач користи приповиједањем (нарацијом), описивањем (дескрипцијом) и разговором (дијалогом).
Приповиједањем се развија фабула књижевног дјела те откривају различити ступњеви радње о којој нас писац извјешћује.
Прозно (приповједно) дјело садржи и већи број описа. Најчешће су то описи
вањског, физичког изгледа лика или унутрашњега, осјећајног или психичког стања лика. У првом случају ријеч је о улози описа у стварању вањскога, а у другоме у стварању унутарњега или психичког портрета. С обзиром на простор у којему ликови живе и дјелују, појављују се и различити описи интеријера (унутрашњости собе, школе, брода, цркве, дворца и сл.) и екстеријера (вањског простора - дворишта, парка, врта, улице и сл.). Писац настоји тим описима што увјерљивије предочити одређени лик те простор у којему се налази, а који је битан и за мјесто збивања. Посебна су врста описа у дјелу описи природе који предочују пејзаж.
Разговор (дијалог) у дјелу придоноси живљем развоју радње и јаснијем обликовању ликова. Дијалог се појављује као директан, у облику управног говора, или као индиректан, у облику неуправнога говора.
Монолог је говор једнога лика.
Унутарњи монолог је начин изношења мисли књижевнога лика у којему се приповједач настоји поистовјетити с ликом и испричати његова размишљања.
ФАБУЛА И КОМПОЗИЦИЈА КЊИЖЕВНОГА ДЈЕЛА
Фабула је слијед догађаја узрочно-посљедично повезаних у временском слиједу какав се може догодити у збиљи.
Фабула може бити једноставна или неразвијена (обично у краћим приповијеткама, новелама, бајкама, баснама) те сложена или развијена (у приповијестима и романима). Развијена фабула састоји се од главне радње и низа споредних радњи, од којих неке могу бити и заокружене цјелине или епизоде.
Композиција је међусобан однос појединих дијелова књижевнога текста. Састоји се од ових одредница: а) почетка радње (увода), б) заплета (догађаја који потиче даљња збивања), ц) врхунца радње (најнапетијег дијела), д) расплета (догађаја који потиче расплитање радње), е) завршетка.
Догађаји у приповједном дјелу могу бити приказани кронолошким (временским)слиједом, али и не морају. У неким приповједним текстовима писац се враћа у прошлост, а такав поступак називамо ретроспекција.
ПРИПОВЈЕДАЧ И ПИСАЦ
Приповједача је важно разликовати од писца. Писац је стварна особа која пише књижевно дјело, а приповједач је особа која приповиједа у књижевном дјелу. Тако писац може написати књижевно дјело у којем је приповједач нпр. дјевојчица од 10 година.
Приповједач може приповиједати у 1. лицу (ја-облик приповиједања) или у 3. лицу
(он-облик приповиједања).
КЊИЖЕВНИ ЛИК
Књижевни лик битна је саставница приповједног књижевног дјела. Он, као и личност у животу, живи, ради, осјећа и мисли, ријечју - дјелује. Свако је његово дјеловање мотивирано.
Књижевни се ликови дијеле на главне и споредне. Главни лик је носитељ главне радње, о њему се највише говори, он је најпластичније окрактеризиран, он је тај који рјешава проблеме и судјелује у свим важнијим догађајима. Остали ликови су споредни, они су мање важни, али су у неким односима с главним ликом и утјечу на радњу.
Начин на који је писац описао лик, начин на који се лик понаша, говори, креће, размишља и дјелује зове се карактеризација лика. Вањски опис лика је опис његова изгледа и одјеће, а унутарњи опис лика је опис његових размишљања, осјећај и његове нарави. За унутарњи опис лика постоји више врста карактеризација.
Етичка карактеризација открива етичке/моралне особине лика; говори како се лик односи према другоме лику, према раду, народу домовини (поштен/непоштен, храбар/кукавица, марљив/лијен, праведан/неправедан, истинољубив/лажљив, човјечан/нечовјечан, итд.).
Психолошка карактеризација је такав књижевни поступак којим се приказује унутарњи живот лика (осјећаји, расположења, мисли, стања свијести и подсвијести).
Социолошка карактеризација описује друштвено подријетло лика, начин на који средина утјече не његово понашање, ставове о животу и свијету.
Говорна карактеризација је такав књижевни поступак којим књижевник говором лика (нпр. завичајним дијалектом, сленгом, узречицама, особитим стилом говора) карактеризира лик и тако читаеља упознаје се с његовим подријетлом, особинама, образовањем и сл.
ПРИПОВЈЕДНА ПРОЗА
Постоји више облика и врста прозних књижевних дјела.
Цртица је краћа приповијетка која обично износи догађај у којем судјелују један, два или три лика, а на крају најчешће долази до неочекивана обрата.
Анегдота је кратка и духовита прича с наглашеном поуком.
Виц је кратак прозни облик с неочекиваним обратом, с циљем изазивања комичног дојма, темељи се на двосмислености ријечи, састоји се од неколико питања и одговора.
Приповијетка је краће прозно дјело које говори о некоме догађају у којем не судјелује велик број ликова.
Новела је краћа приповијетка у којој је тежиште на психолошком, унутарњем портрету лика за изабраном дијелу његова живота.
Басна је кратка прича у којој су главни ликови животиње које представљају људске особине, увијек носи поуку.
Бајка је приповједно дјело у којем се појављују ликови и догађаји који нису могући у стварноме животу; најчешћа тема је борба добра и зла (Х. Ц. Андерсен, браћа Гримм, И. Брлић Мажуранић).
Модерна бајка је врста краткога прознога дјела у којему нема типичних бајковитих бића (вила, патуљака, змајева), него су носитељи радње обично дјеца или животиње које говоре, размишљају и носе се с истим проблемима с којима се носе и људи. Модерна бајка на охрабрујући и мотивирајући начин проговара о тешким темама (нпр. о неуклопљености у средину, тражењу самога себе и смисла живота).
Роман је најсложеније прозно дјело с мноштвом догађаја и ликова.
Постоје и различите врсте романа:
а) дјечји - главни ликови су дјеца, радња једноставна и узбудљива ,
б) повијесни - приказује неку друштвену средину из прошлости,
ц) пустоловни - садржи необичне, узбудљиве, пустоловне догађаје ,
д) знанствено-фантастични - приказује могућа знанствена достигнућа у
будућности,
е) криминалистички - радња везана уз неки злочин и потрагу за његовим
починитељем,
ф) социјални - приказује друштвене неправде, однос богатих и сиромашних,
небригу друштва за обичне, мале људе, неједнакост, сиромаштво и
биједу.
Мит је кратка књижевна врста која говори о постанку свијета, човјека, људскога друштва, језика или неких појединаца и јунака.
Легенда је приповијест у прози (а може бити и у стиху) у којој су повијесни и биографски податци испреплетени с невјеројатним и фантастичним догађајима.
Биографија је књижевно дјело које описује живот стварне или измишљене особе, али тако да не наводи само конкретне податке из живота, него задире дубље у људске мотиве, врлине и мане, начин на који се особа носила с проблемима и осјећајима.
Аутобиографија је врста биографије у којој аутор пише о самоме себи.
Мемоари су прозно дјело у којем писац износи сјећање на догађаје у којима је судјеловао.
Дневник је прозно дјело у којем писац из дана у дан (кронолошки) износи своје догађаје, мисли, осјећаје и расположења.
Путопис је пријелазни облик између књижевности и знаности. У њему се умјетнички обликује прецизан опис некога путовања и у њ аутор уноси своје дојмове, осјећаје, стајалишта, просудбе.
ИВАН ГУНДУЛИЋИван (Џиво) Гундулић ( 9. јануар 1589 — 8. децембар 1638) је био један од најзначајнијих песника Дубровачке републике. Познат је по епу Осман, који представља најзначајније дело дубровачке књижевности и најуспелији словенски барокни еп, као и по пасторалном делу Дубравка. САНУ га је уврстила међу 100 најзнаменитијих Срба, док се у Хрватској сматра једним од најзначајнијих хрватских песника.
Гундулић је рођен у властелинској породици као најстарији син Франа Гундулића и Џиве Градић. Породица Гундулић била је позната још у 13. веку, а њени чланови обављали су разне државно-административне послове у Дубровнику и околини. Иван Гундулић је имао три сина, од којих је један био песник, а један маршал аустријске војске.
Век је провео као чиновник републике, скоро на свима положајима. Два пута је био кнез у Конавлима, прво 1615—1616, а други пут 1619.године. Постаје сенатор 1636. године, а 1638. изабран је за члана Малог већа, али је умро пре него је стварно ушао у то највише управно тело Републике. Осим тога постао је и члан напуљске књижевне „Академије доконих“. После кратке болести умире децембра исте године. Сахрањен је у фрањевачкој цркви у Дубровнику.
Литература
- Милан Решетар, Гундулићев „Осман“, Братство, XVIII, 1923.
- Исидора Секулић, Ивана Гундулића Сузе сина разметнога, Џиво Гундулић, Сузе сина разметнога, Београд, 1979.
- Мирослав Пантић, Поетика Гундулићевог „Османа“, Мирослав Пантић, Сусрети с прошлошћу, Београд, 1984.
- Злата Бојовић, Џиво Гундулић краљ илирске поезије, Београд, 1990.
- Злата Бојовић, Осман Џива Гундулића, Београд, 1995.
