БЕКЕТОВ ПРИКАЗ ПОЛОЖАЈА ЧОВЈЕКА

У ДРАМИ "ЧЕКАЈУЋИ ГОДОА"

„Чекајући Годоа“ је потпуно ново и другачије драмско остварење које доноси нови стил писања и другачији начин размишљања. Припада драми апсурда за коју је карактеристично одсуство радње, дешавања, заплета, па се самим тим на крају ништа не решава нити објашњава.

Зато је ова драма, у складу са свим осталим из тог правца, необична, на тренутке досадна и чудна. Главни ликови су Владимир и Естрагон који током читавог дела стоје поред једног сасушеног дрвета, чекајући Годоа кога нису ни видели, али су из неког разлога уверени у његово постојање и у његов долазак. Чини се да имају читаво време овог света и да су без икаквих обавеза и дужности у животу. Док чекају Годоа, причају о свему – о ципелама, пертлама, шеширу, о Христу и све то онако узгред, да би им прошло време. Ипак, примећује се да им је разговор монотон, испрекидан, досадан, понављају исте ствари неколико пута. Потпуно су се искључили из света који их окружује – не знају ни где су, ни који је дан, а о прошлости не могу ни да помисле – она је за њих мртва јер су потпуно остали без памћења. Ту чињеницу доказују тиме што не могу да се сете чак ни онога што је јуче било.

Више пута се у њима јавља жеља за нечим новим. Тако су неколико пута пожелели да оду и промене место, али је та жеља и потреба остала само на речима, јер је свет за њих огроман хаос у коме једино треба чекати Годоа који ће, сам по себи, донети новине и освежење.

Први прави догађај у овој драми је долазак нових актера – Ликија и Поцоа, који су такође веома чудни, баш као и њихов однос. Поцо делује као господар – достојанствено, заповеда, виче и вређа. Он има бић којим удара свог слугу Ликија који потпуно равнодушно и без побуне извршава све наредбе свог господара. Ипак, та веза између њих двојице, колико год читаоцима и гледаоцима изгледа неприродно, делује нераскидиво. Један без другог не би опстали у овом свету, не би се снашли и преживели. У драми се на крају појављује и дечак, који попут главних ликова драме не зна ништа и ничега се не сећа.

И на крају, често спомињани Годо се није појавио. Није остављен ни један податак о њему. Ликови нису доживели тако дуго ишчекивану промену, освежење и задовољство у лику Годоа. Остају сами, баш као на почетку. Ништа се није решило, али је то и циљ и суштина овог дела. Смисао је у неизреченом, у асоцијацијама које упућују на проблем опстанка и положаја бића, као и на апсурд, који га све време прати.

Албер Ками, СТРАНАЦ и апсурд

Странац, егзистенцијализам и апсурд

Често се може чути да је Странац егзистенцијалистички роман, али такво одређење није потпуно тачно. Термин егзистенцијализам је много шири и обухватнији од идеја изнесених у овом роману, штавише означава различите ствари и често се погрешно или неоправдано употребљава. Најједноставније речено, централна идеја егзистенцијализма је да универзум и човекова егзистенција немају неко више значење, нити у свету постоји рационални поредак. Према томе, људски живот нема неку сврху која га надилази, нема ничега осим физичког постојања.

У Странцу је уочљива та основна идеја, али филозофија егзистенцијализма је много шира од тога и садржи многе веома важне аспекте који ни на који начин нису присутни у овом роману. Сам Ками одбија да своје дело назове егзистенцијалистичким. Много адекватнији филозофски термин за приступ Странцу је апсурд. Филозофију апсурда је развио управо Ками и то баш у време кад је писао Странца и, паралелно, Мит о Сизифу.



Иако су Камијеви погледи на свет јасно изложени у тексту, не треба сметнути с ума да је Странац роман, а не филозофски трактат, и то да је у питању прозно дело велике вредности, чији литерарни елементи имају барем једнаку важност као идејни.

Објашњење апсурда

Модерно осећање света помера тежиште са метафизичких на етичка питања, превасходно на однос између света и човека. Тај однос Ками сагледава без религијских предрасуда и у њему види апсурд. Суштина апсурда лежи у човековој потреби да рационално сагледа свет и чињеници да свет није рационалан. Свест о нескладу између човека и света је свест о узалудности, узалудно тежимо да остваримо предмет сопствене носталгије. Најважнија карактеристика апсурда је трагичност. Апсурдно стање је трагично стање. Поставља се питање је како живети ако је свет трагичан и узалудан. Ками одбацује самоубиство као решење, јер оно није суочавање, већ одбацивање истине, избегавање апсурда. Мит о Сизифу налаже да човек треба да умре без помирења, у револту.

Странац

Камијево литерарно и филозофско дело је у својим почецима било снажно обележено категоријом апсурда, самим тим и удаљено од преокупације моралним врхунцима. Лик Мерсоа је илустративан у поменутом смислу. Он не само да не тежи некој изузетној моралности, већ озбиљно нарушава етичке прописе. Начин на који прима вест о смрти своје мајке, равнодушност према убиству које је починио, показују га као некога коме су моралне норме стране.

Ипак, у сукобу са свештеником, Мерсо нам ставља до знања да етичке прописе крши - не зато што му је нарочито стало да буде неморалан, већ због рога што сматра да је подједнако свеједно чинити добро или чинити зло. Са тачке гледишта смрти, која чека све људе, то је потпуно ирелевантно - подједнако вреде и једни и други. Исту вредност имају и жена старца Саламана и старчев пас. Филозофија апсурда само потврђује резоновање Камијевог јунака. Основна теза ове филозофије гласи - ништа нема смисла, самим тим не постоје мерила за просуђивање добра и зла.
Испоставља се да Мерсо чини зло, јер сувише интензивно осећа немоћ добра. Његов иморализам је протест против неостваривости моралних вредности.

Лик Мерсоа

Чини се да Мерсоа уопште не дотичу ствари које се дешавају око њега. Догађаји који би за већину људи били изузетно значајни, као што је брачна понуда или смрт родитеља, као да га се не тичу. Потпуно је индиферентан како према смрти мајке, тако и према томе да ли га Марија воли или не.

Са друге стране, Мерсо је потпуно искрен и не покушава да сакрије хладнокрвност лажним сузама. Тиме имплицитно изазива друштво и моралне стандарде који налажу одређен начин понашања за одређену прилику. То неусвајање диктираног обрасца понашања, које се испољава кроз недостатак суза на мајчиној сахрани, чини Мерсоа аутсајдером. Чак се и на суђењу више говори о томе него о убиству које је починио.

Поново је у фокусу ирационалност света, мада на други начин. Друштво упорно покушава да конструише рационалне мотиве за Мерсоово ирационално понашање. Идеја да се ствари некад дешавају без разлога и да догађаји понекад немају значење је узнемирујућа за заједницу. Суђење Мерсоу је пример за то, тужилац покушава да нађе рационални поредак, па повезује убиство Арапина са Мерсоовим понашањем на сахрани мајке, како би донео закључак о његовој чудовишности. И тужилац, и Мерсоов адвокат покушавају да објасне почињено убиство као догађај који логично следи претходне по принципу узрочно-последичне везе. Таква објашњења су измишљотине које имају сврху да прикрију застрашујућу идеју да је универзум ирационалан. Према томе, и само суђење је пример апсурдности, пример како човечанство покушава да припише рационалност свету.

МИЛАН РАКИЋ

ИСКРЕНА ПЕСМА

О склопи усне, не говори, ћути,
Остави мисли нек се бујно роје,
И реч нек твоја ничим не помути
Безмерно силне осећаје моје.

Ћути, и пусти да сад жиле моје
Забрекћу новим, заносним животом,
Да заборавим да смо ту нас двоје
Пред величином природе; а потом,

Кад прође све, и малаксало тело
Поново падне у обичну чаму,
И живот нов и надахнуће цело
Нечујно, тихо потоне у таму,

Ја ћу ти драга, опет рећи тада
Отужну песму о љубави, како
Чезнем и страдам и љубим те, мада
У том тренутку не осећам тако.

И ти ћеш, бедна жено, као вазда
Слушати радо ове речи лажне,
И захвалићеш Богу што те сазда,
И очи ће ти бити сузом влажне.

И гледајући врх заспалих њива
Како се спушта нема полутама,
Ти нећеш знати шта у мени бива-
Да ја у теби волим себе сама,

И моју љубав наспрам тебе, кад ме
Обузме целог силом коју има,
И сваки живац растресе и надме,
И осећаји навале ко плима!

За тај тренутак живота и миља,
Кад затрепери цела моја снага,
Нека те срце моје благосиља.
Ал' не волим те, на волим те, драга!

И зато ћу ти увек рећи: ћути,
Остави душу нек спокојно снива,
Док крај нас лишће на дрвету жути
И тама пада врх заспалих њива.

Јован Дучић

ЈАБЛАНОВИ

Зашто ноћас тако шуме јабланови,
Тако страсно, чудно? Зашто тако шуме?
Жути месец споро залази за хуме,
Далеке и црне, ко слутње; и снови.

У тој мртвој ноћи пали су на воду,
Ко олово мирну и сиву, у мраку.
Јабланови само високо у зраку
Шуме, шуме чудно, и дрхћу у своду.

Сам, крај мирне воде, у ноћи, ја стојим
Ко потоњи човек. Земљом, према мени,
Лежи моја сенка. Ја се ноћас бојим
Себе, и ја стрепим сам од своје сени.

ЈЕДНА СУЗА

Поноћ је. Лежим, а све мислим на те -
У твојој башти ја те видјех јуче,
Гдје береш крупне распукле гранате.

Мила кô златно небо пошље туче,
У тиху хладу старе крушке оне,
Сједе ти дјеца и задаћу уче.

Над шедрваном лептири се гоне
И сјајне капи, са безброј рубина,
Расипају се, док полако тоне

Јесење сунце... И кô са висина
Оловни облак, по души ми паде
Најцрњи покров бола и горчина.

И кобна мисô морити ме стаде:
Што моја ниси, и што смирај дана
Не носи мени звијезде, но јаде?

Што моје баште осташе без грана
И слатка плода, што рађа и зрије
На ватри срца?... Гдје су јоргована

Вијенци плави?... Гди је клетва, гди је?...
Вај, вјетар хуји... а ја мислим на те,
И све те гледам, кроз сузу што лије,

Гдје береш слатке, распукле гранате.


1910.

АЛЕКСА ШАНТИЋ

СВЕТИ ПЕТАР ЦЕТИЊСКИ

Поводом 180 година од смрти Петра Првог Петровића Његоша

ДУХОВНИК И ВЛАДАР

Сто осамдесет година од смрти Петра I Петровића Његоша, дивна је прилика да се присјетимо лика духовног горостаса чија је ријеч и данас жива међу његовим народом, а његова дјела неугасиво сијају кроз времена.

Петар I је рођен у Његушима од благовјерних и благочастивих родитеља , оца Марка Петровића и мајке Анђелије, рођене Мартиновић. Његов деда Дамјан био је рођени брат надалеко познатог митрополита Данила Петровића.

Митрополит скендеријски и црноогорски Сава још као дијете га је намјерио за свога наследника и позвао га да дође у манастир: „Дођи, чедо, код мене, благодат Свевишњега нека почива на теби, како би могао бити народу своме на корист. Заједно са мном одсада и народ наш полаже наду на тебе. Преблаги бог нека ти помогне да будеш крин украшени Црне Горе и светило народа свога.“ Тако је млади Петар (световно име му није познато) са свега 10 година дошао у Цетињски манастир како би се припремио за будући позив духовног и световног првака свог сиромашног и поробљеног народа.

Будући да је још од малена био обдарен мудрошћу и најљепшим људским врлинама, млади архимандрит Петар је био свјестан неприлика у којима је живио његов народ . Те неприлике нису долазиле само од турске тираније, већ и од домаће неслоге, закрвљености црногорских и брдских племена, крвне освете, разних порока, сиромаштва, отимачине, болести, убистава...

У то вријеме појавио се у Црној Гори лажни цар Шћепан Мали који се народу представио као руски цар и од многих бива подржан као световни владар. Иако је владика Сава упозоравао народ да се не ради о цару, већ о варалици, и пробисвијету, народ се није много освртао на ријечи свога владике. „Ја овога Шћепана“, пише владика Сава Стијепу Стијеповићу 1. Децембра 1767. “који је запа у земљу његову у Нахине (на млетачку територију), довео нијесам. Зва га нијесам. Оцарио га нијесам. Не знам ни сада ко је, тако ми тога свијета. Но се чудим што се свијет помамио. И турско и принципово, све трчи к њему... А ја га не могу изгнат сад , господине, зашто ја немам те снаге. Сад се утврдио али з Богом али ђаволом. Ето сва Црна Гора с њим. И приморје све се помамило.“

Када је 26. фебруара 1781. године умро стогодишњи митрополит Сава, поставило се питање његовог наследника. Народ је био на страни архимандрита Петра, међутим, разним закулисним радњама до тога није дошло и за Савиног наследника је изабран његов сестрић Арсеније Пламенац, кога народ није волио. Међутим, Арсеније Пламенац се није дуго задржао на престолу, преминуо је 1784. године.

Архимандрит Петар изабран је за митрополита на Народној скупштини којој је присуствовало око хиљаду људи из разних племена. И Петрова и народна жеља да он буде завладичен у Русији није се могла остварити јер руски посланик у Бечу Голицин није му хтио издати пасош за Русију, па је он био принуђен да тражи посвећење од митрополита карловачког Мојсија (Путника) који му је то и одобрио. Тако Петар бива посвећен за митрополита црногорског, скендеријског и приморског 13. октобра 1784. године.

Одмах након рукоположења млади митрополит Петар се запути у Русију, како би издејствовао заштиту свог за свој осиромашени и напаћени народ . Не само да га руска царица није примила, већ је протјеран са територије Русије. Тада се , по сведочењу његових савременика, заклео да његова нога више никада неће крочити у Русију и тако је и било. Са тог мукотрпног пута митрополит Петар се вратио уморан и измучен, само са једном врећом кромпира коју је добио у Трсту. Та врећа кромпиракоју је митрополит Петар касније засио у Црној Гори спасила је, по ријечима Вука Стефановића Караџића, од сигурне смрти многога.

Митрополит Петар I је управљао је Црном Гором више од 45 година, значи, више од половине свога живота. Био је духовник кротке ријечи, али и ратник оштре сабље. Његови двори и богаство су били скромна испосница у Цетињском манастиру и Христова ријеч коју је приповједао. Владао је, не уз помоћ силе, већ уз помоћ поуке и клетве, то бијаше његово најјаче оружје. Тамо гдје је било оних који га чују – дјелио је савјете, а тамо гдје то није помагало - клетва је била најјаче оружје.

Главна заслуга Петра I је што је укинуо власт гувернадура, који су успјели да владику држе искључиво у оквиру цркве и да му одузму свако право на одлучивање о световним питањима. Мирио је завађења племена и тежио да укине крвну освету. Свим силама је настојао да створи администрацију. Изнад свега, трајна му је заслуга што је створио законодавство и правосуђе. Захваљујући њему, Црна Гора је добила свој први писани закон 1798. године. Петар I је написао Историју Црне Горе, Посланице, Пјесме, а занимљива су и његова писма која је упућивао историјски значајним личностима тога времена: Карађорђу, књазу Милошу, генералу Милутиновићу, турским пашама и агама, руским великашима, представницима француске управе у Боки, Руском синоду...

Умро је на Лучиндан 18. октобра 1830. године. „Без друге власти осим моралне, засноване на традицији, на црквеном веровању, без икакве извршне силе, Петар I се за све време своје дуге и тешке владавине носио не само са Турцима и са бедом него и са нерадом и самовољом...“, записаће много година касније нобеловац Иво Андрић.

Данас, после 180 година од смрти Петра I, скоро да је немогуће рећи нешто ново о њему. Он је за себе и за нас све најбоље рекао својим животом, а запечатио својим дјелом. Био је своме народу и владар и законодавац, и политичар и филизоф, и учитељ и пјесник, и владика и ратник , говорио је 7 свјетских језика... Четири године после смрти проглашен је за свеца, па је данас у народу познатији као Свети Петар Цетињски. Негдје пред крај свог живота за себе ће рећи: „Остара сам више од зла и непослух а црногорскога, неголи од мојијег дана... а моје је сердце од вашега злочинства увехло и старост моја оскрбљена , да почивала и радости нигдје нема...“. Проклео је свакога ко његов народ икад буде одвраћао од Русије: „...ако би се који из вас Црногорацах и Брђанахнах шао да помисли одступити од покровитељства и наде на јединородну и јединовјерну нашу Русију да бог да јаки те од њега живо месо отпадалои свако добро временито и вјечно одступило. Свијема пак добријема, вјернијема и који гођ ово моје потоње писмо послуша и изврши, да буде моје најусрдније, отачаско и архипастирско благословеније у род и ва вијеки вјекова -Амин.“

Бојан Струњаш (Средњошколац, бр. 4, новембар 2010)