ДОСИТЕЈ ОБРАДОВИЋ (1739 - 1811)

Димитрије Обрадовић је рођен у Чакову у Банату, на територији данашње Румуније, претпоставља се 1739. године, али се у неким документима као година његовог рођења спомиње и 1742. година. Замонашио се 1758. године у сремском манастиру Хопову и добио монашко име Доситеј. Одатле је отишао у Далмацију, где је три године провео као учитељ, да би затим кренуо у свет, учећи се на изворима тадашње просвећености. Боравио је у Грчкој, па у Смирни, где је научио грчки језик и упознавао се с реформистичким идејама XVIII века, стичући основна знања из филозофије и књижевности. Преко Албаније и Венеције вратио се у Далмацију и припремао своја прва дела. Боравећи и школујући се у Бечу, Модри и Пожуну (Братислави), упознао се са средњеевропским просветитељством и заинтересовао за културно-просветне и социјалне реформе. Обишао је Италију, Румунију и задржао се извјесно време у Сремским Карловцима, тадашњем најзначајнијем српском културном центру. На његово даље образовање благотворно је деловао боравак у западној Европи. У Халеу је слушао филозофију и теологију, у Лајпцигу физику код чувених професора. Просветитељски рационализам узео је за филозофску основу свог програма, везујући га са практичним потребама свог народа. У Лајпцигу је штампао своје програмске и друге списе, међу којима се истичу „Писмо Харалампију“, „Живот и прикљученија“, „Совјети здраваго разума“ и "Басне". Путовао је затим у Париз и Лондон, где је преводио Езопове басне са грчког на енглески. Тринаест година је живео и радио у Бечу, где је 1793. године издао „Собраније разних наравоучителних вешчеј“. Радио је четири године у Трсту, а у Венецији је штампао своју "Етику".

На вијест о Првом српском устанку у Србији, ступио је у везу са Карађорђем и дошао да својим силама и знањем помогне устројству нове државе. У ослобођеној Србији провео је пет последњих година живота, од 1807. до 1811, дајући огроман допринос ''просвешћенију'' и ''изображенију'' свог рода. Основао је Велику школу - будући универзитет 1808. године и Богословију 1810. Као члан Правитељствујушчег совјета био је први министар просвете у Србији.

У својим многобројним списима, који су много пута прештампавани и објављивани у разним приликама и формама, изложио је просветитељске идеје XVIII века, а најбитнија филозофска, педагошка, друштвено-политичка, културна и просветна питања тадашњег времена прилагођавао је потребама културе и просвете свог народа. Приближио је Србији Европу и свијет и отворио прозор за продор нових културних и цивилизацијских тековина.

Доситеј Обрадовић умире у Београду, 28. марта 1811. године. Сахрањен је у порти београдске Саборне цркве. Његово тијело два пута је премјештано, 1837. због зидања нове Саборне цркве умјесто старе и 1897. године, да би се његов гроб поставио напоредо с Вуковим, чији су посмртни остаци те године пренијети из Беча.

Д Ј Е Л А

Писмо Харалампију
Препис "Писма Харалампију" штампан је 1783. Представља просветитељски манифест у којем су изложене његове основне идеје о реформи у књижевном изражавању и примјени грађанске ћирилице у писању, као и увођењу народног језика у књижевност.

Живот и прикљученија
Прва Доситејева књига, објављена 1783. у Лајпцигу, у триста примјерака, којом почиње модерна српска књижевност на народном језику. Аутобиографија има два дијела. У првом говори о свом детињству, а у другом о путовањима (у облику писама).

Совјети здраваго разума
Објављени су 1784. у Лајпцигу у само двјеста примерака . У овој књизи Доситеј критикује предрасуде, лицемерје, сујеверје, непоштење, користољубље и све ружне карактеристике тадашњег друштва. Фаворизује идеју слободног мишљења и моралне квалитете.

Басне
Објавио их је у хиљаду примЈерака 1788. у Лајпцигу. Књига садржи 160 басана. Више од две трећине су Езопове, остале су римског пЈесника Федра, италијанског хуманисте Абстемиуса, Лафонтенове и Лесингове. Доситеј их је преводио и прерађивао да би читаоцима биле јасне, дајући иза сваке наравоученије, моралну поуку.

Класицизам је умјетнички правац, који је настао у Француској на краљевском двору "Краља сунца" Луја XIV одакле се проширује. Прва фаза се назива "барокни класицизам" због употребе барокних елемената у њему. Ово се доба сврстава још у барокно доба. После њега долази рококо који се одвраћа до неке мере од класицизма. Нови наступ класицизма је донијела Француска револуција.
Чињеница је да се од 18. века могло очекивати једно револуционарно вријеме и француска је буржоазија била у свом прогресивном кретању, видимо како она има своје друштвене политичке циљеве и мишљење које је као и мишљење античке идеологије пружало грађанству слободе. Цјелокупна умјетност и римска и грчка постала је идеал умјетности буржуазије. “Љепота се не налази у природи већ су је створили Грци”. Умјетници је требало да задовоље тежњу буржуазије у античком, римском и грчком свету. Такве се идеје распростиру по цијелој Европи.
Класицизмом се у Француској и Енглеској литератури назива неокласицизам. Класицизам се развија у првој половини 19. вијека, а у народним срединама и много касније.
Књижевност у доба класицизма гајила је строга естетска правила, тражила је тачност и разумљивост, као и јасноћу, те подвлачи важност и значај интелекта, неизбјежност друштвеног реда и држи се чврстих моралних принципа. Одобрава владавину и моћ владара.
"Култ истинитог треба да буде и основни принцип књижевног дела, јер је истина једина разумна форма љепоте. А истина - то је природа." (Драгиша Живковић). Природа је била јако битна, али прво је требало уредити је, ослободити од свега што би је чинило не тако посебном, идеализовати је, а онда је приказати. За разлику од барока, у класицизму није довољна генијалност, већ и знање.
Представници
Главни представници класицизма у свјетској књижевности су: Боало, Молијер, Лесинг, Гете, Ла Фонтен, а у Србији Лукијан Мушицки.

СТВАРИ КОЈЕ ВАЉА ИМАТИ НА УМУ ЧИТАЈУЋИ (И ТУМАЧЕЋИ) ПОЕЗИЈУ

- Анализирати оно што треба анализирати, оно што заслужује нашу пажњу. Мада, начелно свака ријеч може бити важна, ипак у конкретном случају неки елеленту су важнији од других. Не говорити о очигледном, и не дефинисати познато – рачунати да саговорник (читалац) има неко знање о књижевности.
- Критика (а аналита припада књижевној критици) је субјективна – зависи од читаочевих способности, његове културе, искуства. Али она је и објективна – служи се књижевнотеоријским појмовима и заснива се на принципима науке о књижевности.

Најопштије
- Пјесма је комплексна језичка творевина.
- Стварност пјесме је фиктивна; пјесник што и лирски субјект; збивања постоје само у пјесми ( и у читаочевој машти).
- Држати се увијек најближег контекста (тј. саме пјесме) – нешто (неки мотив, израз итд) нема увијек исто значење, него га контекст модификује.
- Наша перспектива је перспектива читаоца. Занима нас како текст функционише и како дјелује на читаоца.
- Први корак је формална, иманентна анализа, у којој текст посатрамо као завршену и издвојену цјелину. Тада се питамо о функционисању елемената текста и њиховом значењу у самој пјесми, као и о значењу цјелине. Након тога можемо смјестити пјесму у шире контексте: међу остале пјесме истог писца, истог периода, истог жанра, међу текстове са истом темом, са истим поступцима, међу манифесте, програмске текстове, есеје, међу текстове исте књижевности, па цјелокупне књижевности, међу некњижевне текстове (филозофске, историографске, итд), итд. Контекст је начелно неограничен, и може утицати на наше разумијевање.

Мало мање опште

Питања која треба поставити:
- Која је тема пјесме? Који су мотиви?
- Како су мотиви дати (питање стила)? Посебно, које фигуре налазимо?
- Ритам? Шта се све понавља у пјесми?

Замислити свијет пјесме; испитати разне аспекте (визуелни, аудитивни...), односе унутар њих (статичност – динамичност, паралелизми – контрасти, итд).
Ствари које ваља имати на уму читајући (и тумачећи) поезију
- Анализирати оно што треба анализирати, оно што заслужује нашу пажњу. Мада, начелно свака ријеч може бити важна, ипак у конкретном случају неки елеленту су важнији од других. Не говорити о очигледном, и не дефинисати познато – рачунати да саговорник (читалац) има неко знање о књижевности.
- Критика (а аналита припада књижевној критици) је субјективна – зависи од читаочевих способности, његове културе, искуства. Али она је и објективна – служи се књижевнотеоријским појмовима и заснива се на принципима науке о књижевности.
Најопштије
- Пјесма је комплексна језичка творевина.
- Стварност пјесме је фиктивна; пјесник што и лирски субјект; збивања постоје само у пјесми ( и у читаочевој машти).
- Држати се увијек најближег контекста (тј. саме пјесме) – нешто (неки мотив, израз итд) нема увијек исто значење, него га контекст модификује.
- Наша перспектива је перспектива читаоца. Занима нас како текст функционише и како дјелује на читаоца.
- Први корак је формална, иманентна анализа, у којој текст посатрамо као завршену и издвојену цјелину. Тада се питамо о функционисању елемената текста и њиховом значењу у самој пјесми, као и о значењу цјелине. Након тога можемо смјестити пјесму у шире контексте: међу остале пјесме истог писца, истог периода, истог жанра, међу текстове са истом темом, са истим поступцима, међу манифесте, програмске текстове, есеје, међу текстове исте књижевности, па цјелокупне књижевности, међу некњижевне текстове (филозофске, историографске, итд), итд. Контекст је начелно неограничен, и може утицати на наше разумијевање.
Мало мање опште
Питања која треба поставити:

- Која је тема пјесме? Који су мотиви?
- Како су мотиви дати (питање стила)? Посебно, које фигуре налазимо?
- Ритам? Шта се све понавља у пјесми?

Замислити свијет пјесме; испитати разне аспекте (визуелни, аудитивни...), односе унутар њих (статичност – динамичност, паралелизми – контрасти, итд).

Неки „конкретни“ поступци
- „Превести“, на тренутак, фигуру, нпр, троп – у чему је разлика између дословног и пренесеног значења? Или, какав ефекат има одступање од уобичајене (у тексту само потенцијално присутне) употребе језика и оног које се јавља у тексту? Или, у ком правцу се усмјеравају читаочеве асоцијације повезивањем двију сфера у поређењу?
- Који елементи се издвајају, на чему заостајемо док читамо? Зашто?
- Нешто што нам је нејасно на први поглед, покушајмо да одгонетнемо повезивањем са осталим елементима.
- На крају анализе покушати да се сагледа цјелина пјесме. Шта је за њу карактеристично? Браћање на исте мотиве? Необична лексика? Сликовитост? Оскудност у сликама? Елиптичан стил? Гомилање сличних израза? Мелодичност? Прозаичност? Бројност мотива? Нешто друго?

Шта ваља избјегавати
- Учитавање – додавање нечега чега нема у пјесми (нпр. ,,очију твојих да није“ – плаве, топле очи драге...). Рад читаочеве маште мора бити контролисан текстом. Ако није, читалац ствара свој текст, различит од оног који је почео да чита, и онда анализира свој текст.
- Препричавање (поготово нашироко), јер тада ми, „прецизирамо“ оно што пјесма не каже, а у опасности смо и да понешто учитамо. Евентуално, препричавање може користити да покаже у чему пјесма одступа од очекиваног, у чему је необичност језика у пјесми.
- Причање о „општим“ темама (о животу, смрти, човјеку, мушкарцима, женама, природи итд.) – осим што се лако запада у баналност, пјесма нам тада служи само као повод за изношење наших идеја (оне могу бити више или мање оригиналне и занимљиве, али ако се не налазе у пјесми, оне су наше и не говоре нам о тексту ништа); заборављамо на пјесму, на оно што она говори и како.
- Изразе попут „пјесник је вјерно приказао“ – ми најчешће не знамо шта је био повод за пјесму, или модел, ако га је било, на основу кога је пјесник стварао; „пјесник жели да каже“ („интенционална заблуда“) – ми најчешће не знамо пјесникову намјеру ( и кад знамо повод, модел или намјеру, они само условно могу утицати на читаочев доживљај, чије је прецизирање и побољшање циљ наше анализе); „постиже се сликовитост“ – то није квалитет сам по себи, већ је важно које су и какве слике, и какав је онда доживљај читаоца. Ствар није само у изразима, него у пирступу тексту. Радије говоримо да се нечим (нпр. Неком фигуром) нешто сугерише (нпр. Нека емоција), да се ствара неки утисак и слично, дакле о дејству текста на читаоца.
Напомена: Ово су напомене општег типа. Нема обрасца за читање књижевних текстова, постоје само теоријски појмови, и принципи карактеристични за књижевност који могу бити реализовани у конкретном текст. И иначе, у књижевности цијенимо оригиналност. Текст може потврђивати те принципе, али их и опвргавати. Читање прилагођавамо тексту, сваки нови текст нас учи како да читамо.

ПЛАН ЛЕКТИРЕ

Први разред
- Еп о Гилгамешу
- Софокле, Антигона
- Хомер, Илијада
- В. Шекспир, Ромео и Јулија
- М. Сервантес, Дон Кихот
- Д. Алигијер, Пакао
- Д. Киш, Рани јади
- Ј. С. Поповић, Покондирена тиква

Други разред
- Ј. С. Поповић, Кир Јања
- А. С. Пушкин, Цигани
- П. П. Његош, Горски вијенац
- О. де Балзак, Чича Горио
- Н. В. Гогољ, Ревизор
- Л. Н. Толстој, Ана Карењина
- М. Миљанов, Примјери чојства и јунаштва
- Б. Нушић, Народни посланик
- И. Андрић, Пут Алије Ђерзелеза


Трећи разред
- А. П. Чехов,Ујка Вања
- И. Андрић, На Дрини ћуприја
- Б. Станковић, Коштана
- Б. Станковић, Нечиста крв
- М. Шолохов, Тихи Дон
- М. Црњански, Сеобе
- И. Андрић, Еx Понто

Четврти разред
- Б. Ћопић, Башта сљезове боје
- В. Шекспир, Хамлет
- А. Ками, Странац
- С. Бекет, Чекајући Годоа
- Ф. М. Достојевски, Злочин и казна
- М. Селимовић,Дервиш и смрт
- И. Андрић, Проклета авлија

ИВАН (ЏИВО) ГУНДУЛИЋ

Иван Џиво Гундулић ( 9. јануар 1589 — 8. децембар 1638) је био један од најзначајнијих песника Дубровачке републике. Познат је по епу Осман, који представља најзначајније дело дубровачке књижевности и најуспелији словенски барокни еп, као и по пасторалном делу Дубравка. САНУ га је уврстила међу 100 најзнаменитијих Срба, док се у Хрватској сматра једним од најзначајнијих хрватских песника.
Гундулић је рођен у властелинској породици као најстарији син Франа Гундулића и Џиве Градић. Породица Гундулић била је позната још у 13. веку, а њени чланови обављали су разне државно-административне послове у Дубровнику и околини. Иван Гундулић је имао три сина, од којих је један био песник, а један маршал аустријске војске.
Век је провео као чиновник републике, скоро на свима положајима. Два пута је био кнез у Конавлима, прво 1615—1616, а други пут 1619.године. Постаје сенатор 1636. године, а 1638. изабран је за члана Малог већа, али је умро пре него је стварно ушао у то највише управно тело Републике. Осим тога постао је и члан напуљске књижевне „Академије доконих“. После кратке болести умире децембра исте године. Сахрањен је у фрањевачкој цркви у Дубровнику.
Потомци Гундулића бивају протерани из Дуборвника као Срби-католици почетком 20. века.
Литература
• Милан Решетар, Гундулићев „Осман“, Братство, XVIII, 1923.
• Исидора Секулић, Ивана Гундулића Сузе сина разметнога, Џиво Гундулић, Сузе сина разметнога, Београд, 1979.
• Мирослав Пантић, Поетика Гундулићевог „Османа“, Мирослав Пантић, Сусрети с прошлошћу, Београд, 1984.
• Злата Бојовић, Џиво Гундулић краљ илирске поезије, Београд, 1990.
• Злата Бојовић, Осман Џива Гундулића, Београд, 1995.

НАРЕЧЈА И ДИЈАЛЕКТИ СРПСКОГ ЈЕЗИКА

            Српски језик припада заједници словенских језика, и један је од потомака прасловенског језика у оквиру индоевропске језичке породице.   Српски језик је као систем својих дијалеката један од најоригиналнијих и у словенским и у европским размерама. Карактерише га пре свега изванредна структурна разноликост дијалеката (варира у падежном систему, броју глаголских времена, акценту…). А само по броју могућих комбинација у акценту – српски језик досеже укупност свих европских језика. Српски говори се у науци деле на три наречја ( групе дијалеката): штокавско, чакавско и кајкавско. Штокавско наречје заузима простор првенствено на подручју средњовековне српске државе и у суседним областима; чакавско је настало на земљишту средњовековне (Далматинске) Хрватске и у понеким оближњим пределима; кајкавско у Панонској Хрватској (Славонији). На распоред наречја и дијалеката утицале су масовне миграције у доба турског освајања, од почетка 15. века до дубоко у 19. век. Бежећи испред освајача, становништво се селило углавном ка северозападу, на земљиште које је остајало под хришћанском влашћу. Чести су били и покрети с подручја динарског и шарпланинског масива ка североистоку, ка плодним долинама и равницама. На тај начин се штокавско нарачје ширило на рачун чакавског, донекле и кајкавског.

ИЗГОВОР СТАРОГ ГЛАСА } (ЈАТ) Према томе којим је гласовима замењен стари глас јат, штокавско наречје се дели на: екавски, (и)јекавски и икавски изговор. Развитак акцента и облика - По овом критеријуму је настала подела на: старије штокавске дијалекте (староштокавске) и млађе штокавске дијалекте (новоштокавске). Граница новоштокавске области на југоистоку на потезу је од Боке которске преко Колашина, Краљева и Београда до румунске границе у Банату.

Штокавско наречје екавског изговора

1) Косовско-ресавски дијалекат се пружа у дугом појасу правцем југозапад – североисток од албанске границе (на метохијским Проклетијама преко Косова и Копаоника) прелазећи у Банатској клисури на леву обалу Дунава. Граница стиже до ушћа Ибра у Западну Мораву. Простире се преко Крагујевца, Смедеревске Паланке и Смедерева. Миграције које су далеко рашириле границе овог дијалекта падају у доба турске владавине. У матичну област косовско-ресавског дијалекта у врло великом броју су се уселили Албанци. Особине: већина говора нема краткоузлазни акценат: старо – непренесено место акцента за један слог унапред: нема сугласника х; чест је компаратив на -ши (белши, црнши, новши); футур се гради по обрасцу: ће да ради, ће пише.                                                                          
2) Смедеревско-вршачки дијалекат заузима дио северне Србије, углавном у троуглу Београд – Крагујевац – ушће Велике Мораве, и југоисточни део Баната. Прелазни говори према шумадијско-војвођанском и косовско-ресавском дијалекту настали су најчешће мешањем становништва. Некада је земљиште овог говора било знатно пространије. Из тог подручја су мигрирали тзв. Галипољски Срби у околину Галипоља у Турској.
3) Призренско-тимочка дијалекатска област простире се између косовско-ресавског дијалекта и граница македонског и бугарског језика. У долини Велике Мораве, у источној Шумадији и у околини Београда знатан број места је насељен у 18-19. веку носиоцима овог дијалекатског типа. Говори ове зоне генетски припадају штокавском кругу, али су у великој мери преображени прихватањем тзв. балканизама. Особине: неки говори чувају стари полугласник који се у свим другим штокавским дијалектима развио у а; неки говори чувају вокално л (влк, слнце, слза) које је у књижевном језику дало у (неки говори овог дијалекта уместо вокалног л имају лу); чувају се само два падежа: номинатив и акузатив; постоји само један акценат; инфинитив је нестао.
4) Шумадијско-војвођански је дијалекат војвођанских Срба изузев оних у југоисточном Банату (и колониста из доба после 1. одн. 2. светског рата), а такође и западног дела северне Србије, у простору између ушћа Дрине, Моштанице код Београда, Краљева и ушћа Јадра. У доба пре миграција велики део Војводине је имао мађарско или мешано становништво. У 15. и 16. веку шумадијско-војвођански дијалекат је захватио целу Војводину, као и неке пределе у данашњој Мађарској и Румунији, а велика сеоба 1690. створила је нове јаке насеобине у зони Будимпеште. Већина истурених насеља касније је подлегла асимилацији. Говори шумадијско-војвођанског дијалекта, нарочито они у Србији између Колубаре и Дрине, налазе се у основици екавске верзије српског књижевног језика. Тај је дијалекат био подлога предвуковског књижевног језика код Срба у 18. и 19. веку (уколико је тај  језик био народни, а не црквени), а у Вуково време је прилагођен тако да су разлике према јекавској верзији књижевног језика Срба у начелу сведене на замену јата. Особине: четвороакценатски систем; нова деклинација.

Штокавско наречје (и)јекавског изговора

1) Зетско-јужнорашки дијалекат се простире од Јадранског мора (Пераст – Улцињ) до албанске границе, па преко већег дела Црне Горе до сјеничког краја у Србији (Санџак). Особине: два силазна акцента, (и)јекавска замена јата, меко с и з када је јотовано, уместо цветала – ћетала, медвјед – међед; и не разликују се локатив и акузатив.
2) Источнохерцеговачки дијалекат је најраспрострањенији штокавски дијалекат. Захвата Херцеговину источно од средњег и доњег тока Неретве, Дубровачко приморје, северозападну половину Црне Горе, југоисточну Босну и босанско Подриње до Саве, те југозападну и западну Србију. Говори исочнохерцеговачког дијалекта веома су блиски су српском књижевном језику. Тим је дијалектом говорио и писао и Вук Караџић. Вук и народне песме које је он објавио утицали су да источнохерцеговачки постане основица књижевног језика. Ипак, он се од тог језика данас разликује низом појединости. Особине: четвороакценатски систем, јат је замењено са “ије”/”је” (пјесма, снијег) и “и” (волио); раширено је јекавско јотовање (ђевојка, ћерати); нема гласа х.

Штокавско наречје икавског изговора: 1) посавски икавски, 2) млађи икавски  и 3) истарски икавски

Просветитељство као књижевно-историјска епоха обухвата 18. вијек, мада његове почетке биљежимо још крајем 17. вијека, а коријени просветитељства јављају се још у периоду ренесансе, када је отпочело мијењање средњовјековног погледа на свијет.

Зависно од услова, у појединим европским земљама овај књижевни правац има различита обиљежја и развија се неједнаким темпом. У развијеним срединама, какве су у то вријеме биле Енглеска и Француска, просветитељство се развијало под утицајем науке и тзв. ослобођене свијести, тј. разума, па отуда и други назив за њега – рационалитам. У Русији су идеје просвећености у књижевности прожимане традицијом.

У периоду просветитељства све до тада важеће хришћанске догме бивају стављене под лупу разума и критички сагледаване. Ауторитет цркве је потиснут у други план. Дакле, све оно што није могуће провјерити уз помоћ разума просветитељство и рационализам проглашавају предрасудама.

Просветитељство се није развијало као јединствен књижевни правац и стил. У оквиру њега паралелно се јавља неколико стилских формација:

-          модификовани класицизам,

-          сентиментализам,

-          предромантизам, ...

Главни представници просветитељства у Европи су: код Енглеза – Данијел Дефо (Робинзон Крусо), Самјуел Ричардсон и Џонотан Свифт (Гуливерова путовања); код Француза – Монтескије (Дух закона), Волтер (Кандит, Расправе о толеранцији), Жан Жак Русо (Емил или о васпитању) и група научника и писаца који су саставили Енциклопедију. Код Руса су познати Новиков, Радишчев и Крилов.

Будући да је наш народ у периоду просветитељства био под турском окупацијом, све до седамдесетих година 18. вијека просвећеност се развијала под окриљем цркве у оквиру које су радиле грађанске школе. Међутим, промјене у култури, књижевности и језику могу се пратити од самог почетка 18. вијека, што је последица великих сеоба Срба под патријарсима Арсенијем Чарнојевићем (1690) и Арсенијем Шакабентом (1737).

Налазећи се у оквирима аустријске царевине наш народ је био подложно тле за ширење идеја просвећености са запада. С обзиром на чињеницу да су Срби у том периоду били културно и политички окренути Русији, царица Марија Терезија и њен син цар Јосиф II су настојали да Србе одврате од Русије. Тим поводом су затваране црквене школе, а отваране грађанске. У Бечу је почела са радом и српска штампарија... Иако је ово просвећивање нашег народа имало у позадини одвраћање од Русије и православља уопште, реформама царице Марије Терезије Срби су добили један од најбољих школских система у Европи. У то вријеме написани су и наши први уџбеници.

Најзначајнији представник епохе просветитељства у књижевности је Доситеј Обрадовић (1737 - који је први писац нове српске књижевности. Овом периоду припада Свети Петар Цетињски, као и писци другачијих тенденција, као што су: Гаврил Стефановић Венцловић, Захарије Орфелин, Милован Видаковић, Лукијан Мушицки и други.