МИЛАН РАКИЋ

ИСКРЕНА ПЕСМА

О склопи усне, не говори, ћути,
Остави мисли нек се бујно роје,
И реч нек твоја ничим не помути
Безмерно силне осећаје моје.

Ћути, и пусти да сад жиле моје
Забрекћу новим, заносним животом,
Да заборавим да смо ту нас двоје
Пред величином природе; а потом,

Кад прође све, и малаксало тело
Поново падне у обичну чаму,
И живот нов и надахнуће цело
Нечујно, тихо потоне у таму,

Ја ћу ти драга, опет рећи тада
Отужну песму о љубави, како
Чезнем и страдам и љубим те, мада
У том тренутку не осећам тако.

И ти ћеш, бедна жено, као вазда
Слушати радо ове речи лажне,
И захвалићеш Богу што те сазда,
И очи ће ти бити сузом влажне.

И гледајући врх заспалих њива
Како се спушта нема полутама,
Ти нећеш знати шта у мени бива-
Да ја у теби волим себе сама,

И моју љубав наспрам тебе, кад ме
Обузме целог силом коју има,
И сваки живац растресе и надме,
И осећаји навале ко плима!

За тај тренутак живота и миља,
Кад затрепери цела моја снага,
Нека те срце моје благосиља.
Ал' не волим те, на волим те, драга!

И зато ћу ти увек рећи: ћути,
Остави душу нек спокојно снива,
Док крај нас лишће на дрвету жути
И тама пада врх заспалих њива.

Јован Дучић

ЈАБЛАНОВИ

Зашто ноћас тако шуме јабланови,
Тако страсно, чудно? Зашто тако шуме?
Жути месец споро залази за хуме,
Далеке и црне, ко слутње; и снови.

У тој мртвој ноћи пали су на воду,
Ко олово мирну и сиву, у мраку.
Јабланови само високо у зраку
Шуме, шуме чудно, и дрхћу у своду.

Сам, крај мирне воде, у ноћи, ја стојим
Ко потоњи човек. Земљом, према мени,
Лежи моја сенка. Ја се ноћас бојим
Себе, и ја стрепим сам од своје сени.

ЈЕДНА СУЗА

Поноћ је. Лежим, а све мислим на те -
У твојој башти ја те видјех јуче,
Гдје береш крупне распукле гранате.

Мила кô златно небо пошље туче,
У тиху хладу старе крушке оне,
Сједе ти дјеца и задаћу уче.

Над шедрваном лептири се гоне
И сјајне капи, са безброј рубина,
Расипају се, док полако тоне

Јесење сунце... И кô са висина
Оловни облак, по души ми паде
Најцрњи покров бола и горчина.

И кобна мисô морити ме стаде:
Што моја ниси, и што смирај дана
Не носи мени звијезде, но јаде?

Што моје баште осташе без грана
И слатка плода, што рађа и зрије
На ватри срца?... Гдје су јоргована

Вијенци плави?... Гди је клетва, гди је?...
Вај, вјетар хуји... а ја мислим на те,
И све те гледам, кроз сузу што лије,

Гдје береш слатке, распукле гранате.


1910.

АЛЕКСА ШАНТИЋ

СВЕТИ ПЕТАР ЦЕТИЊСКИ

Поводом 180 година од смрти Петра Првог Петровића Његоша

ДУХОВНИК И ВЛАДАР

Сто осамдесет година од смрти Петра I Петровића Његоша, дивна је прилика да се присјетимо лика духовног горостаса чија је ријеч и данас жива међу његовим народом, а његова дјела неугасиво сијају кроз времена.

Петар I је рођен у Његушима од благовјерних и благочастивих родитеља , оца Марка Петровића и мајке Анђелије, рођене Мартиновић. Његов деда Дамјан био је рођени брат надалеко познатог митрополита Данила Петровића.

Митрополит скендеријски и црноогорски Сава још као дијете га је намјерио за свога наследника и позвао га да дође у манастир: „Дођи, чедо, код мене, благодат Свевишњега нека почива на теби, како би могао бити народу своме на корист. Заједно са мном одсада и народ наш полаже наду на тебе. Преблаги бог нека ти помогне да будеш крин украшени Црне Горе и светило народа свога.“ Тако је млади Петар (световно име му није познато) са свега 10 година дошао у Цетињски манастир како би се припремио за будући позив духовног и световног првака свог сиромашног и поробљеног народа.

Будући да је још од малена био обдарен мудрошћу и најљепшим људским врлинама, млади архимандрит Петар је био свјестан неприлика у којима је живио његов народ . Те неприлике нису долазиле само од турске тираније, већ и од домаће неслоге, закрвљености црногорских и брдских племена, крвне освете, разних порока, сиромаштва, отимачине, болести, убистава...

У то вријеме појавио се у Црној Гори лажни цар Шћепан Мали који се народу представио као руски цар и од многих бива подржан као световни владар. Иако је владика Сава упозоравао народ да се не ради о цару, већ о варалици, и пробисвијету, народ се није много освртао на ријечи свога владике. „Ја овога Шћепана“, пише владика Сава Стијепу Стијеповићу 1. Децембра 1767. “који је запа у земљу његову у Нахине (на млетачку територију), довео нијесам. Зва га нијесам. Оцарио га нијесам. Не знам ни сада ко је, тако ми тога свијета. Но се чудим што се свијет помамио. И турско и принципово, све трчи к њему... А ја га не могу изгнат сад , господине, зашто ја немам те снаге. Сад се утврдио али з Богом али ђаволом. Ето сва Црна Гора с њим. И приморје све се помамило.“

Када је 26. фебруара 1781. године умро стогодишњи митрополит Сава, поставило се питање његовог наследника. Народ је био на страни архимандрита Петра, међутим, разним закулисним радњама до тога није дошло и за Савиног наследника је изабран његов сестрић Арсеније Пламенац, кога народ није волио. Међутим, Арсеније Пламенац се није дуго задржао на престолу, преминуо је 1784. године.

Архимандрит Петар изабран је за митрополита на Народној скупштини којој је присуствовало око хиљаду људи из разних племена. И Петрова и народна жеља да он буде завладичен у Русији није се могла остварити јер руски посланик у Бечу Голицин није му хтио издати пасош за Русију, па је он био принуђен да тражи посвећење од митрополита карловачког Мојсија (Путника) који му је то и одобрио. Тако Петар бива посвећен за митрополита црногорског, скендеријског и приморског 13. октобра 1784. године.

Одмах након рукоположења млади митрополит Петар се запути у Русију, како би издејствовао заштиту свог за свој осиромашени и напаћени народ . Не само да га руска царица није примила, већ је протјеран са територије Русије. Тада се , по сведочењу његових савременика, заклео да његова нога више никада неће крочити у Русију и тако је и било. Са тог мукотрпног пута митрополит Петар се вратио уморан и измучен, само са једном врећом кромпира коју је добио у Трсту. Та врећа кромпиракоју је митрополит Петар касније засио у Црној Гори спасила је, по ријечима Вука Стефановића Караџића, од сигурне смрти многога.

Митрополит Петар I је управљао је Црном Гором више од 45 година, значи, више од половине свога живота. Био је духовник кротке ријечи, али и ратник оштре сабље. Његови двори и богаство су били скромна испосница у Цетињском манастиру и Христова ријеч коју је приповједао. Владао је, не уз помоћ силе, већ уз помоћ поуке и клетве, то бијаше његово најјаче оружје. Тамо гдје је било оних који га чују – дјелио је савјете, а тамо гдје то није помагало - клетва је била најјаче оружје.

Главна заслуга Петра I је што је укинуо власт гувернадура, који су успјели да владику држе искључиво у оквиру цркве и да му одузму свако право на одлучивање о световним питањима. Мирио је завађења племена и тежио да укине крвну освету. Свим силама је настојао да створи администрацију. Изнад свега, трајна му је заслуга што је створио законодавство и правосуђе. Захваљујући њему, Црна Гора је добила свој први писани закон 1798. године. Петар I је написао Историју Црне Горе, Посланице, Пјесме, а занимљива су и његова писма која је упућивао историјски значајним личностима тога времена: Карађорђу, књазу Милошу, генералу Милутиновићу, турским пашама и агама, руским великашима, представницима француске управе у Боки, Руском синоду...

Умро је на Лучиндан 18. октобра 1830. године. „Без друге власти осим моралне, засноване на традицији, на црквеном веровању, без икакве извршне силе, Петар I се за све време своје дуге и тешке владавине носио не само са Турцима и са бедом него и са нерадом и самовољом...“, записаће много година касније нобеловац Иво Андрић.

Данас, после 180 година од смрти Петра I, скоро да је немогуће рећи нешто ново о њему. Он је за себе и за нас све најбоље рекао својим животом, а запечатио својим дјелом. Био је своме народу и владар и законодавац, и политичар и филизоф, и учитељ и пјесник, и владика и ратник , говорио је 7 свјетских језика... Четири године после смрти проглашен је за свеца, па је данас у народу познатији као Свети Петар Цетињски. Негдје пред крај свог живота за себе ће рећи: „Остара сам више од зла и непослух а црногорскога, неголи од мојијег дана... а моје је сердце од вашега злочинства увехло и старост моја оскрбљена , да почивала и радости нигдје нема...“. Проклео је свакога ко његов народ икад буде одвраћао од Русије: „...ако би се који из вас Црногорацах и Брђанахнах шао да помисли одступити од покровитељства и наде на јединородну и јединовјерну нашу Русију да бог да јаки те од њега живо месо отпадалои свако добро временито и вјечно одступило. Свијема пак добријема, вјернијема и који гођ ово моје потоње писмо послуша и изврши, да буде моје најусрдније, отачаско и архипастирско благословеније у род и ва вијеки вјекова -Амин.“

Бојан Струњаш (Средњошколац, бр. 4, новембар 2010)

ДОСИТЕЈ ОБРАДОВИЋ (1739 - 1811)

Димитрије Обрадовић је рођен у Чакову у Банату, на територији данашње Румуније, претпоставља се 1739. године, али се у неким документима као година његовог рођења спомиње и 1742. година. Замонашио се 1758. године у сремском манастиру Хопову и добио монашко име Доситеј. Одатле је отишао у Далмацију, где је три године провео као учитељ, да би затим кренуо у свет, учећи се на изворима тадашње просвећености. Боравио је у Грчкој, па у Смирни, где је научио грчки језик и упознавао се с реформистичким идејама XVIII века, стичући основна знања из филозофије и књижевности. Преко Албаније и Венеције вратио се у Далмацију и припремао своја прва дела. Боравећи и школујући се у Бечу, Модри и Пожуну (Братислави), упознао се са средњеевропским просветитељством и заинтересовао за културно-просветне и социјалне реформе. Обишао је Италију, Румунију и задржао се извјесно време у Сремским Карловцима, тадашњем најзначајнијем српском културном центру. На његово даље образовање благотворно је деловао боравак у западној Европи. У Халеу је слушао филозофију и теологију, у Лајпцигу физику код чувених професора. Просветитељски рационализам узео је за филозофску основу свог програма, везујући га са практичним потребама свог народа. У Лајпцигу је штампао своје програмске и друге списе, међу којима се истичу „Писмо Харалампију“, „Живот и прикљученија“, „Совјети здраваго разума“ и "Басне". Путовао је затим у Париз и Лондон, где је преводио Езопове басне са грчког на енглески. Тринаест година је живео и радио у Бечу, где је 1793. године издао „Собраније разних наравоучителних вешчеј“. Радио је четири године у Трсту, а у Венецији је штампао своју "Етику".

На вијест о Првом српском устанку у Србији, ступио је у везу са Карађорђем и дошао да својим силама и знањем помогне устројству нове државе. У ослобођеној Србији провео је пет последњих година живота, од 1807. до 1811, дајући огроман допринос ''просвешћенију'' и ''изображенију'' свог рода. Основао је Велику школу - будући универзитет 1808. године и Богословију 1810. Као члан Правитељствујушчег совјета био је први министар просвете у Србији.

У својим многобројним списима, који су много пута прештампавани и објављивани у разним приликама и формама, изложио је просветитељске идеје XVIII века, а најбитнија филозофска, педагошка, друштвено-политичка, културна и просветна питања тадашњег времена прилагођавао је потребама културе и просвете свог народа. Приближио је Србији Европу и свијет и отворио прозор за продор нових културних и цивилизацијских тековина.

Доситеј Обрадовић умире у Београду, 28. марта 1811. године. Сахрањен је у порти београдске Саборне цркве. Његово тијело два пута је премјештано, 1837. због зидања нове Саборне цркве умјесто старе и 1897. године, да би се његов гроб поставио напоредо с Вуковим, чији су посмртни остаци те године пренијети из Беча.

Д Ј Е Л А

Писмо Харалампију
Препис "Писма Харалампију" штампан је 1783. Представља просветитељски манифест у којем су изложене његове основне идеје о реформи у књижевном изражавању и примјени грађанске ћирилице у писању, као и увођењу народног језика у књижевност.

Живот и прикљученија
Прва Доситејева књига, објављена 1783. у Лајпцигу, у триста примјерака, којом почиње модерна српска књижевност на народном језику. Аутобиографија има два дијела. У првом говори о свом детињству, а у другом о путовањима (у облику писама).

Совјети здраваго разума
Објављени су 1784. у Лајпцигу у само двјеста примерака . У овој књизи Доситеј критикује предрасуде, лицемерје, сујеверје, непоштење, користољубље и све ружне карактеристике тадашњег друштва. Фаворизује идеју слободног мишљења и моралне квалитете.

Басне
Објавио их је у хиљаду примЈерака 1788. у Лајпцигу. Књига садржи 160 басана. Више од две трећине су Езопове, остале су римског пЈесника Федра, италијанског хуманисте Абстемиуса, Лафонтенове и Лесингове. Доситеј их је преводио и прерађивао да би читаоцима биле јасне, дајући иза сваке наравоученије, моралну поуку.

Класицизам је умјетнички правац, који је настао у Француској на краљевском двору "Краља сунца" Луја XIV одакле се проширује. Прва фаза се назива "барокни класицизам" због употребе барокних елемената у њему. Ово се доба сврстава још у барокно доба. После њега долази рококо који се одвраћа до неке мере од класицизма. Нови наступ класицизма је донијела Француска револуција.
Чињеница је да се од 18. века могло очекивати једно револуционарно вријеме и француска је буржоазија била у свом прогресивном кретању, видимо како она има своје друштвене политичке циљеве и мишљење које је као и мишљење античке идеологије пружало грађанству слободе. Цјелокупна умјетност и римска и грчка постала је идеал умјетности буржуазије. “Љепота се не налази у природи већ су је створили Грци”. Умјетници је требало да задовоље тежњу буржуазије у античком, римском и грчком свету. Такве се идеје распростиру по цијелој Европи.
Класицизмом се у Француској и Енглеској литератури назива неокласицизам. Класицизам се развија у првој половини 19. вијека, а у народним срединама и много касније.
Књижевност у доба класицизма гајила је строга естетска правила, тражила је тачност и разумљивост, као и јасноћу, те подвлачи важност и значај интелекта, неизбјежност друштвеног реда и држи се чврстих моралних принципа. Одобрава владавину и моћ владара.
"Култ истинитог треба да буде и основни принцип књижевног дела, јер је истина једина разумна форма љепоте. А истина - то је природа." (Драгиша Живковић). Природа је била јако битна, али прво је требало уредити је, ослободити од свега што би је чинило не тако посебном, идеализовати је, а онда је приказати. За разлику од барока, у класицизму није довољна генијалност, већ и знање.
Представници
Главни представници класицизма у свјетској књижевности су: Боало, Молијер, Лесинг, Гете, Ла Фонтен, а у Србији Лукијан Мушицки.

СТВАРИ КОЈЕ ВАЉА ИМАТИ НА УМУ ЧИТАЈУЋИ (И ТУМАЧЕЋИ) ПОЕЗИЈУ

- Анализирати оно што треба анализирати, оно што заслужује нашу пажњу. Мада, начелно свака ријеч може бити важна, ипак у конкретном случају неки елеленту су важнији од других. Не говорити о очигледном, и не дефинисати познато – рачунати да саговорник (читалац) има неко знање о књижевности.
- Критика (а аналита припада књижевној критици) је субјективна – зависи од читаочевих способности, његове културе, искуства. Али она је и објективна – служи се књижевнотеоријским појмовима и заснива се на принципима науке о књижевности.

Најопштије
- Пјесма је комплексна језичка творевина.
- Стварност пјесме је фиктивна; пјесник што и лирски субјект; збивања постоје само у пјесми ( и у читаочевој машти).
- Држати се увијек најближег контекста (тј. саме пјесме) – нешто (неки мотив, израз итд) нема увијек исто значење, него га контекст модификује.
- Наша перспектива је перспектива читаоца. Занима нас како текст функционише и како дјелује на читаоца.
- Први корак је формална, иманентна анализа, у којој текст посатрамо као завршену и издвојену цјелину. Тада се питамо о функционисању елемената текста и њиховом значењу у самој пјесми, као и о значењу цјелине. Након тога можемо смјестити пјесму у шире контексте: међу остале пјесме истог писца, истог периода, истог жанра, међу текстове са истом темом, са истим поступцима, међу манифесте, програмске текстове, есеје, међу текстове исте књижевности, па цјелокупне књижевности, међу некњижевне текстове (филозофске, историографске, итд), итд. Контекст је начелно неограничен, и може утицати на наше разумијевање.

Мало мање опште

Питања која треба поставити:
- Која је тема пјесме? Који су мотиви?
- Како су мотиви дати (питање стила)? Посебно, које фигуре налазимо?
- Ритам? Шта се све понавља у пјесми?

Замислити свијет пјесме; испитати разне аспекте (визуелни, аудитивни...), односе унутар њих (статичност – динамичност, паралелизми – контрасти, итд).
Ствари које ваља имати на уму читајући (и тумачећи) поезију
- Анализирати оно што треба анализирати, оно што заслужује нашу пажњу. Мада, начелно свака ријеч може бити важна, ипак у конкретном случају неки елеленту су важнији од других. Не говорити о очигледном, и не дефинисати познато – рачунати да саговорник (читалац) има неко знање о књижевности.
- Критика (а аналита припада књижевној критици) је субјективна – зависи од читаочевих способности, његове културе, искуства. Али она је и објективна – служи се књижевнотеоријским појмовима и заснива се на принципима науке о књижевности.
Најопштије
- Пјесма је комплексна језичка творевина.
- Стварност пјесме је фиктивна; пјесник што и лирски субјект; збивања постоје само у пјесми ( и у читаочевој машти).
- Држати се увијек најближег контекста (тј. саме пјесме) – нешто (неки мотив, израз итд) нема увијек исто значење, него га контекст модификује.
- Наша перспектива је перспектива читаоца. Занима нас како текст функционише и како дјелује на читаоца.
- Први корак је формална, иманентна анализа, у којој текст посатрамо као завршену и издвојену цјелину. Тада се питамо о функционисању елемената текста и њиховом значењу у самој пјесми, као и о значењу цјелине. Након тога можемо смјестити пјесму у шире контексте: међу остале пјесме истог писца, истог периода, истог жанра, међу текстове са истом темом, са истим поступцима, међу манифесте, програмске текстове, есеје, међу текстове исте књижевности, па цјелокупне књижевности, међу некњижевне текстове (филозофске, историографске, итд), итд. Контекст је начелно неограничен, и може утицати на наше разумијевање.
Мало мање опште
Питања која треба поставити:

- Која је тема пјесме? Који су мотиви?
- Како су мотиви дати (питање стила)? Посебно, које фигуре налазимо?
- Ритам? Шта се све понавља у пјесми?

Замислити свијет пјесме; испитати разне аспекте (визуелни, аудитивни...), односе унутар њих (статичност – динамичност, паралелизми – контрасти, итд).

Неки „конкретни“ поступци
- „Превести“, на тренутак, фигуру, нпр, троп – у чему је разлика између дословног и пренесеног значења? Или, какав ефекат има одступање од уобичајене (у тексту само потенцијално присутне) употребе језика и оног које се јавља у тексту? Или, у ком правцу се усмјеравају читаочеве асоцијације повезивањем двију сфера у поређењу?
- Који елементи се издвајају, на чему заостајемо док читамо? Зашто?
- Нешто што нам је нејасно на први поглед, покушајмо да одгонетнемо повезивањем са осталим елементима.
- На крају анализе покушати да се сагледа цјелина пјесме. Шта је за њу карактеристично? Браћање на исте мотиве? Необична лексика? Сликовитост? Оскудност у сликама? Елиптичан стил? Гомилање сличних израза? Мелодичност? Прозаичност? Бројност мотива? Нешто друго?

Шта ваља избјегавати
- Учитавање – додавање нечега чега нема у пјесми (нпр. ,,очију твојих да није“ – плаве, топле очи драге...). Рад читаочеве маште мора бити контролисан текстом. Ако није, читалац ствара свој текст, различит од оног који је почео да чита, и онда анализира свој текст.
- Препричавање (поготово нашироко), јер тада ми, „прецизирамо“ оно што пјесма не каже, а у опасности смо и да понешто учитамо. Евентуално, препричавање може користити да покаже у чему пјесма одступа од очекиваног, у чему је необичност језика у пјесми.
- Причање о „општим“ темама (о животу, смрти, човјеку, мушкарцима, женама, природи итд.) – осим што се лако запада у баналност, пјесма нам тада служи само као повод за изношење наших идеја (оне могу бити више или мање оригиналне и занимљиве, али ако се не налазе у пјесми, оне су наше и не говоре нам о тексту ништа); заборављамо на пјесму, на оно што она говори и како.
- Изразе попут „пјесник је вјерно приказао“ – ми најчешће не знамо шта је био повод за пјесму, или модел, ако га је било, на основу кога је пјесник стварао; „пјесник жели да каже“ („интенционална заблуда“) – ми најчешће не знамо пјесникову намјеру ( и кад знамо повод, модел или намјеру, они само условно могу утицати на читаочев доживљај, чије је прецизирање и побољшање циљ наше анализе); „постиже се сликовитост“ – то није квалитет сам по себи, већ је важно које су и какве слике, и какав је онда доживљај читаоца. Ствар није само у изразима, него у пирступу тексту. Радије говоримо да се нечим (нпр. Неком фигуром) нешто сугерише (нпр. Нека емоција), да се ствара неки утисак и слично, дакле о дејству текста на читаоца.
Напомена: Ово су напомене општег типа. Нема обрасца за читање књижевних текстова, постоје само теоријски појмови, и принципи карактеристични за књижевност који могу бити реализовани у конкретном текст. И иначе, у књижевности цијенимо оригиналност. Текст може потврђивати те принципе, али их и опвргавати. Читање прилагођавамо тексту, сваки нови текст нас учи како да читамо.