Класицизам је умјетнички правац, који је настао у Француској на краљевском двору "Краља сунца" Луја XIV одакле се проширује. Прва фаза се назива "барокни класицизам" због употребе барокних елемената у њему. Ово се доба сврстава још у барокно доба. После њега долази рококо који се одвраћа до неке мере од класицизма. Нови наступ класицизма је донијела Француска револуција.
Чињеница је да се од 18. века могло очекивати једно револуционарно вријеме и француска је буржоазија била у свом прогресивном кретању, видимо како она има своје друштвене политичке циљеве и мишљење које је као и мишљење античке идеологије пружало грађанству слободе. Цјелокупна умјетност и римска и грчка постала је идеал умјетности буржуазије. “Љепота се не налази у природи већ су је створили Грци”. Умјетници је требало да задовоље тежњу буржуазије у античком, римском и грчком свету. Такве се идеје распростиру по цијелој Европи.
Класицизмом се у Француској и Енглеској литератури назива неокласицизам. Класицизам се развија у првој половини 19. вијека, а у народним срединама и много касније.
Књижевност у доба класицизма гајила је строга естетска правила, тражила је тачност и разумљивост, као и јасноћу, те подвлачи важност и значај интелекта, неизбјежност друштвеног реда и држи се чврстих моралних принципа. Одобрава владавину и моћ владара.
"Култ истинитог треба да буде и основни принцип књижевног дела, јер је истина једина разумна форма љепоте. А истина - то је природа." (Драгиша Живковић). Природа је била јако битна, али прво је требало уредити је, ослободити од свега што би је чинило не тако посебном, идеализовати је, а онда је приказати. За разлику од барока, у класицизму није довољна генијалност, већ и знање.
Представници
Главни представници класицизма у свјетској књижевности су: Боало, Молијер, Лесинг, Гете, Ла Фонтен, а у Србији Лукијан Мушицки.