Димитрије Обрадовић је рођен у Чакову у Банату, на територији данашње Румуније, претпоставља се 1739. године, али се у неким документима као година његовог рођења спомиње и 1742. година. Замонашио се 1758. године у сремском манастиру Хопову и добио монашко име Доситеј. Одатле је отишао у Далмацију, где је три године провео као учитељ, да би затим кренуо у свет, учећи се на изворима тадашње просвећености. Боравио је у Грчкој, па у Смирни, где је научио грчки језик и упознавао се с реформистичким идејама XVIII века, стичући основна знања из филозофије и књижевности. Преко Албаније и Венеције вратио се у Далмацију и припремао своја прва дела. Боравећи и школујући се у Бечу, Модри и Пожуну (Братислави), упознао се са средњеевропским просветитељством и заинтересовао за културно-просветне и социјалне реформе. Обишао је Италију, Румунију и задржао се извјесно време у Сремским Карловцима, тадашњем најзначајнијем српском културном центру. На његово даље образовање благотворно је деловао боравак у западној Европи. У Халеу је слушао филозофију и теологију, у Лајпцигу физику код чувених професора. Просветитељски рационализам узео је за филозофску основу свог програма, везујући га са практичним потребама свог народа. У Лајпцигу је штампао своје програмске и друге списе, међу којима се истичу „Писмо Харалампију“, „Живот и прикљученија“, „Совјети здраваго разума“ и "Басне". Путовао је затим у Париз и Лондон, где је преводио Езопове басне са грчког на енглески. Тринаест година је живео и радио у Бечу, где је 1793. године издао „Собраније разних наравоучителних вешчеј“. Радио је четири године у Трсту, а у Венецији је штампао своју "Етику".
На вијест о Првом српском устанку у Србији, ступио је у везу са Карађорђем и дошао да својим силама и знањем помогне устројству нове државе. У ослобођеној Србији провео је пет последњих година живота, од 1807. до 1811, дајући огроман допринос ''просвешћенију'' и ''изображенију'' свог рода. Основао је Велику школу - будући универзитет 1808. године и Богословију 1810. Као члан Правитељствујушчег совјета био је први министар просвете у Србији.
У својим многобројним списима, који су много пута прештампавани и објављивани у разним приликама и формама, изложио је просветитељске идеје XVIII века, а најбитнија филозофска, педагошка, друштвено-политичка, културна и просветна питања тадашњег времена прилагођавао је потребама културе и просвете свог народа. Приближио је Србији Европу и свијет и отворио прозор за продор нових културних и цивилизацијских тековина.
Доситеј Обрадовић умире у Београду, 28. марта 1811. године. Сахрањен је у порти београдске Саборне цркве. Његово тијело два пута је премјештано, 1837. због зидања нове Саборне цркве умјесто старе и 1897. године, да би се његов гроб поставио напоредо с Вуковим, чији су посмртни остаци те године пренијети из Беча.
Д Ј Е Л А
Писмо Харалампију
Препис "Писма Харалампију" штампан је 1783. Представља просветитељски манифест у којем су изложене његове основне идеје о реформи у књижевном изражавању и примјени грађанске ћирилице у писању, као и увођењу народног језика у књижевност.
Живот и прикљученија
Прва Доситејева књига, објављена 1783. у Лајпцигу, у триста примјерака, којом почиње модерна српска књижевност на народном језику. Аутобиографија има два дијела. У првом говори о свом детињству, а у другом о путовањима (у облику писама).
Совјети здраваго разума
Објављени су 1784. у Лајпцигу у само двјеста примерака . У овој књизи Доситеј критикује предрасуде, лицемерје, сујеверје, непоштење, користољубље и све ружне карактеристике тадашњег друштва. Фаворизује идеју слободног мишљења и моралне квалитете.
Басне
Објавио их је у хиљаду примЈерака 1788. у Лајпцигу. Књига садржи 160 басана. Више од две трећине су Езопове, остале су римског пЈесника Федра, италијанског хуманисте Абстемиуса, Лафонтенове и Лесингове. Доситеј их је преводио и прерађивао да би читаоцима биле јасне, дајући иза сваке наравоученије, моралну поуку.
