ВАЖНО ОБАВЈЕШТЕЊЕ

КОНТРОЛНИ ЗАДАЦИ ће се обавити по следећем распореду:

· 4/4 – машински техничар (понедељак, 17. октобар / 5. час)

· 4/1 – економски техничар (уторак, 18. октобар / 5. час)

· 3/3 – техничар продаје (понедељак, 24। октобар / 1। час)

· 3/7 – машински техничар (понедељак, 24. октобар / 2. час)

· 3/1 – економски техничар (понедељак, 24. октобар / 4. час)

· 2/9 – економски техничар (понедељак, 24. октобар / 6. час)

НАРАТОЛОГИЈА У ОРАХОВОЈ ЉУСЦИ

у којој се налазе

неки од основних појмова теорије приповиједања, а има у виду да је орах воћка чудновата...

Приредио: проф. др Горан Радоњић

Аспекти:

Виктор Шкловски	Фабула (грађа, хронолошки и узрочно-посљедични низ догађаја)	Сиже (Обрада грађе, редосљед који затичемо у тексту)
Жерар Женет	Histoir (прича) – наративни садржај	Récit (приповједни текст) – дискурс или сам наративни текст	Narration (приповиједање, нарација)
Мике Бал	Фабула	Прича	Текст
Шломит Римон-Кенан	Story (прича)	Текст	Narration

Од три аспекта само је текст директно доступан читаоцу. Кроз текст читалац добија знање о причи (објекту нарације) и приповиједању (процесу стварања приче). С друге стране, наративни текст дефинишу остала два аспекта: ако не прича причу, он није приповједни, а да није испричан или записан, не би био текст.

Три категорије (Женет): вријеме, начин, глас

Неки појмови:

дијегезис: просторно-временски универзум изграђен приповједним текстом (свијет који се приповиједа)

приповиједано вријеме: вријеме које се приповиједа (у њему се налазе ликови и догађаји)

вријеме приповиједања: вријеме у коме се приповиједа (у њему се налази приповједач)

мотиви: динамички – покрећу радњу, статички – коче радњу

мотивација: оправдање за увођење неког мотива

1. Вријеме – однос између времена приче и времена приповједног текста.

а) Поредак – однос између поретка догађаја у дијегезису и њиховог поретка у тексту (слично односу фабуле и сижеа код Шкловског):

аналепса – повратак у прошлост у односу на приповиједани тренутак

пролепса – помјерање у будућност у односу на приповиједани тренутак

б) Трајање – однос између трајања догађаја и дужине текста који му је посвећен

могућности: резиме (сажимање) (ВП < ПВ) (релативно краћи текст одговара релативно дужем приповиједаном времену)

пауза (ПВ = 0; ВП ∞> ПВ) (не прича се збивање, него се нпр. даје опис, коментар)

елипса (ВП = 0; ВП < ПВ) (нешто се дешава, али се прећуткује, не приповиједа се о томе)

сцена (ВП = ПВ)

(ВП= вријеме приповиједања; ПВ= приповиједано вријеме, вријеме приче)

ц) учесталост – однос између понављања у причи и понављања у тексту (може се приповиједати једном оно што се збива једном, више пута оно што се збива више пута, више пута оно што се збива једном и једном оно што се збива више пута)

2. Начин – технике регулисања наративне информације

а) дистанца (дистанце)

казивање – приказивање

б) перспектива

Кључно разликовање: Ко говори? – питање приповједача и Ко види? (Гдје је фокус перцепције?) – питање фокализације

приповједач (наратор) – глас текста, онај који приповиједа

Различити степени поузданости наратора – зависи од ограничености знања, личне укључености, и система вредновања који приповједач има

Фокализација:

1. приповједач > лик; наратор зна и каже више од било ког лика – нулта фокализација (свезнајући приповједач)

2. приповједач = лик; приповједач каже само оно што одређени лик зна – унутрашња фокализација: фиксна – везана за један лик, промјенљива – прелази са једног на други лик, многострука – исти догађај прича се из више перспектива

3. приповједач < лик; наратор каже мање од онога што било који лик зна – спољашња фокализација

Ниједна формула фокализације не односи се увијек на читаво дјело, већ на одређени сегмент који може бити веома кратак!

Алтерације: паралипса – даје се мање информација (нпр. у унутрашњој фокализацији изоставља се нешто што лик зна)

паралепса – каже се више (нпр. у спољашњој фокализацији кад се дају мисли неког лика, или у унутрашњој кроз неки лик кад се каже оно што тај лик не може видјети)

3. Глас – приповиједање као вербални чин

наративна инстанца – чин приповиједања и просторно-временски контекст (који укључује приповједача и наратера)

Нарација у односу на вријеме приповиједања:

накнадна – класични облик, причање прошлих догађаја у прошлом времену

претходна – говори се о будућим догађајима у футуру

симултана – истовремено са радњом, у презенту

уметнута – прича се између момената радње

Приповједни нивои:

екстрадијегетички приповједач – као наратор (као лик може припадати) не припада ниједном дијегезису (нпр. апстрактни)

интрадијегетички приповједач – као наратор припада неком дијегезису (нпр. конкретизован приповједач који прича неком слушаоцу)

Однос према причи:

хетеродијегетички приповједач – као лик није присутан у свијету који приповиједа

хомодијегетички – као лик присутан у свијету који приповиједа (ако је и главни лик, онда је аутодијегетички)

метадијегетички приповједни текст – текст другог степена, уоквирено причање (примарни приповједач уводи другог који нас онда преноси у други свијет, нпр. у Декамерону)

металепса – упад у неки дијегезис из другог, нпр. кад лик који постоји само на једном нивоу (рецимо прича слушаоцу) одједном уђе у други ниво, сретне се са ликовима о којима прича; или код Стерна: „Али ја заборавих на свог стрица Тобија, кога смо за све ово време оставили да истреса пепео из луле“.

наратер – онај коме се приповиједа, уписан у тексту и налази се на истом нивоу као приповједач, различит је од стварног читаоца

наратер може бити мање или више конкретизован (нпр. може да буде лик у тексту, као Шахријар у Хиљаду и једној ноћи)

Напомена: Наравно, не треба цјепидлачки инстистирати на сваком од ових термина. Циљ је да као читаоци будемо свјесни да постоје различите могућности које се могу јавити у неком тексту. Тако ћемо, зависно од лектире, поставити питања: ко прича, из чије перспективе, како је распоређена грађа, коме се прича, колико нам се каже а шта остаје непознато, итд.

Приповједачке ситуације (Франц Штанцл):

1. Аукторијална – присутан је лични приповједач који се оглашава мијешајући се у приповиједање и коментаришући га.

Наратор узима неку улогу (нпр. хроничара, приређивача неког списа, приповједача који дјелимично познаје збивања, итд), значајна су његова уплитања, упадице, коментари, он је јасно дистанциран од приповиједаног свијета; некад о самом приповиједању разговара са читаоцем; има склоност ка хумористичном и ироничном, поигравању илузијом умјетности.

2. Приповједачка ситуација у првом лицу – приповједач је лик који припада свијету који приповиједа, говори оно што је сам доживио, догађај у којем је учествовао или га је посматрао, или је о њему сазнао од других ликова.

Перспективизација и посредованост (приповиједани свијет је мјешавина спољашњег свијета и нараторовог унутрашњег, субјективног свијета); раздвајање на два „ја“ (приповједно ја и доживљајно ја које се налази у фиктивној прошлости) и тензија између њих.

3. Персонална – приповједач је непримјетан, свијет се приказује из перспективе једног од ликова који сâм не приповиједа.

Наратор као да не постоји, нема у тексту његових личних особина, нема коментара, ствара се илузија непосредности, као да је читалац стављен на мјесто неког лика (овај тип започиње са Флобером, а теоријски и практично га је разрадио Хенри Џејмс – дао и назив за лик-медијум: „рефлектор“).

Корисно, али треба имати у виду Женетову замјерку да Штанцл не раздваја приповиједање и фокализацију, тј. питања ко говори и гдје је фокус перцепције.

Књижевни лик (у најстрожем смислу није предмет наратологије, јер лик је објект приповиједања):

Лик је конструкт до кога се долази обједињавањем различитих индикатора који су рспоређени дуж текста.

Карактеризација – скуп поступака који конституишу лик.

Директна карактеризација (директна дефиниција): именовање особине, зависно од ауторитативности гласа од кога потиче, више је или мање поуздано (нпр. ако је говори лик, онда је то и, а може бити и прије свега, индиректна карактеризација лика који говори).

Индиректна карактеризација (индиректно представљање): особина се показује на различите начине: преко радње, говора, спољашњег изгледа, околине лика (физичке, и људске – породица, друштвене класа).

Карактеризација може бити појачана аналогијом: аналогним именима, аналогним пејзажем, аналогијом између ликова.

Комплексност лика: Питање да ли лик има једну особину или више.

Динамичност лика: Питање да ли лик доживљава промјене.

Питања у сусрету са конкретним текстом:

Шта је тема (или: шта су теме) текста?

Да ли је текст организован око једног догађаја, једног фабуларног низа или око више њих (ако их је више, какав је однос међу њима?)? Како је организована фабула?

Какво је приповиједање? Ко говори? Из које перспективе? Је ли перспектива увијек иста, или се мијења дуж текста? Ефекти тих промјена?

Који се мотиви истичу (нпр. неки догађај, неки опис, или неки коментар приповједача)? Која је њихова функција?

Да ли постоје (и колико често) коментари приповједача? На којим елементима (детаљима) се задржава и описује их, а преко којих прелази ћутке? Како би се онда могао описати стил текста?

Који су ликови у тексту? Какав је однос међу њима? Како се они карактеришу (укључујући и приповједача, ако је он индивидуализован и један је од ликова)?

Значење простора и времена?

Да ли почетак текста има велику важност? А крај – постоји ли поента?