Класицизам је умјетнички правац, који је настао у Француској на краљевском двору "Краља сунца" Луја XIV одакле се проширује. Прва фаза се назива "барокни класицизам" због употребе барокних елемената у њему. Ово се доба сврстава још у барокно доба. После њега долази рококо који се одвраћа до неке мере од класицизма. Нови наступ класицизма је донијела Француска револуција.
Чињеница је да се од 18. века могло очекивати једно револуционарно вријеме и француска је буржоазија била у свом прогресивном кретању, видимо како она има своје друштвене политичке циљеве и мишљење које је као и мишљење античке идеологије пружало грађанству слободе. Цјелокупна умјетност и римска и грчка постала је идеал умјетности буржуазије. “Љепота се не налази у природи већ су је створили Грци”. Умјетници је требало да задовоље тежњу буржуазије у античком, римском и грчком свету. Такве се идеје распростиру по цијелој Европи.
Класицизмом се у Француској и Енглеској литератури назива неокласицизам. Класицизам се развија у првој половини 19. вијека, а у народним срединама и много касније.
Књижевност у доба класицизма гајила је строга естетска правила, тражила је тачност и разумљивост, као и јасноћу, те подвлачи важност и значај интелекта, неизбјежност друштвеног реда и држи се чврстих моралних принципа. Одобрава владавину и моћ владара.
"Култ истинитог треба да буде и основни принцип књижевног дела, јер је истина једина разумна форма љепоте. А истина - то је природа." (Драгиша Живковић). Природа је била јако битна, али прво је требало уредити је, ослободити од свега што би је чинило не тако посебном, идеализовати је, а онда је приказати. За разлику од барока, у класицизму није довољна генијалност, већ и знање.
Представници
Главни представници класицизма у свјетској књижевности су: Боало, Молијер, Лесинг, Гете, Ла Фонтен, а у Србији Лукијан Мушицки.

СТВАРИ КОЈЕ ВАЉА ИМАТИ НА УМУ ЧИТАЈУЋИ (И ТУМАЧЕЋИ) ПОЕЗИЈУ

- Анализирати оно што треба анализирати, оно што заслужује нашу пажњу. Мада, начелно свака ријеч може бити важна, ипак у конкретном случају неки елеленту су важнији од других. Не говорити о очигледном, и не дефинисати познато – рачунати да саговорник (читалац) има неко знање о књижевности.
- Критика (а аналита припада књижевној критици) је субјективна – зависи од читаочевих способности, његове културе, искуства. Али она је и објективна – служи се књижевнотеоријским појмовима и заснива се на принципима науке о књижевности.

Најопштије
- Пјесма је комплексна језичка творевина.
- Стварност пјесме је фиктивна; пјесник што и лирски субјект; збивања постоје само у пјесми ( и у читаочевој машти).
- Држати се увијек најближег контекста (тј. саме пјесме) – нешто (неки мотив, израз итд) нема увијек исто значење, него га контекст модификује.
- Наша перспектива је перспектива читаоца. Занима нас како текст функционише и како дјелује на читаоца.
- Први корак је формална, иманентна анализа, у којој текст посатрамо као завршену и издвојену цјелину. Тада се питамо о функционисању елемената текста и њиховом значењу у самој пјесми, као и о значењу цјелине. Након тога можемо смјестити пјесму у шире контексте: међу остале пјесме истог писца, истог периода, истог жанра, међу текстове са истом темом, са истим поступцима, међу манифесте, програмске текстове, есеје, међу текстове исте књижевности, па цјелокупне књижевности, међу некњижевне текстове (филозофске, историографске, итд), итд. Контекст је начелно неограничен, и може утицати на наше разумијевање.

Мало мање опште

Питања која треба поставити:
- Која је тема пјесме? Који су мотиви?
- Како су мотиви дати (питање стила)? Посебно, које фигуре налазимо?
- Ритам? Шта се све понавља у пјесми?

Замислити свијет пјесме; испитати разне аспекте (визуелни, аудитивни...), односе унутар њих (статичност – динамичност, паралелизми – контрасти, итд).
Ствари које ваља имати на уму читајући (и тумачећи) поезију
- Анализирати оно што треба анализирати, оно што заслужује нашу пажњу. Мада, начелно свака ријеч може бити важна, ипак у конкретном случају неки елеленту су важнији од других. Не говорити о очигледном, и не дефинисати познато – рачунати да саговорник (читалац) има неко знање о књижевности.
- Критика (а аналита припада књижевној критици) је субјективна – зависи од читаочевих способности, његове културе, искуства. Али она је и објективна – служи се књижевнотеоријским појмовима и заснива се на принципима науке о књижевности.
Најопштије
- Пјесма је комплексна језичка творевина.
- Стварност пјесме је фиктивна; пјесник што и лирски субјект; збивања постоје само у пјесми ( и у читаочевој машти).
- Држати се увијек најближег контекста (тј. саме пјесме) – нешто (неки мотив, израз итд) нема увијек исто значење, него га контекст модификује.
- Наша перспектива је перспектива читаоца. Занима нас како текст функционише и како дјелује на читаоца.
- Први корак је формална, иманентна анализа, у којој текст посатрамо као завршену и издвојену цјелину. Тада се питамо о функционисању елемената текста и њиховом значењу у самој пјесми, као и о значењу цјелине. Након тога можемо смјестити пјесму у шире контексте: међу остале пјесме истог писца, истог периода, истог жанра, међу текстове са истом темом, са истим поступцима, међу манифесте, програмске текстове, есеје, међу текстове исте књижевности, па цјелокупне књижевности, међу некњижевне текстове (филозофске, историографске, итд), итд. Контекст је начелно неограничен, и може утицати на наше разумијевање.
Мало мање опште
Питања која треба поставити:

- Која је тема пјесме? Који су мотиви?
- Како су мотиви дати (питање стила)? Посебно, које фигуре налазимо?
- Ритам? Шта се све понавља у пјесми?

Замислити свијет пјесме; испитати разне аспекте (визуелни, аудитивни...), односе унутар њих (статичност – динамичност, паралелизми – контрасти, итд).

Неки „конкретни“ поступци
- „Превести“, на тренутак, фигуру, нпр, троп – у чему је разлика између дословног и пренесеног значења? Или, какав ефекат има одступање од уобичајене (у тексту само потенцијално присутне) употребе језика и оног које се јавља у тексту? Или, у ком правцу се усмјеравају читаочеве асоцијације повезивањем двију сфера у поређењу?
- Који елементи се издвајају, на чему заостајемо док читамо? Зашто?
- Нешто што нам је нејасно на први поглед, покушајмо да одгонетнемо повезивањем са осталим елементима.
- На крају анализе покушати да се сагледа цјелина пјесме. Шта је за њу карактеристично? Браћање на исте мотиве? Необична лексика? Сликовитост? Оскудност у сликама? Елиптичан стил? Гомилање сличних израза? Мелодичност? Прозаичност? Бројност мотива? Нешто друго?

Шта ваља избјегавати
- Учитавање – додавање нечега чега нема у пјесми (нпр. ,,очију твојих да није“ – плаве, топле очи драге...). Рад читаочеве маште мора бити контролисан текстом. Ако није, читалац ствара свој текст, различит од оног који је почео да чита, и онда анализира свој текст.
- Препричавање (поготово нашироко), јер тада ми, „прецизирамо“ оно што пјесма не каже, а у опасности смо и да понешто учитамо. Евентуално, препричавање може користити да покаже у чему пјесма одступа од очекиваног, у чему је необичност језика у пјесми.
- Причање о „општим“ темама (о животу, смрти, човјеку, мушкарцима, женама, природи итд.) – осим што се лако запада у баналност, пјесма нам тада служи само као повод за изношење наших идеја (оне могу бити више или мање оригиналне и занимљиве, али ако се не налазе у пјесми, оне су наше и не говоре нам о тексту ништа); заборављамо на пјесму, на оно што она говори и како.
- Изразе попут „пјесник је вјерно приказао“ – ми најчешће не знамо шта је био повод за пјесму, или модел, ако га је било, на основу кога је пјесник стварао; „пјесник жели да каже“ („интенционална заблуда“) – ми најчешће не знамо пјесникову намјеру ( и кад знамо повод, модел или намјеру, они само условно могу утицати на читаочев доживљај, чије је прецизирање и побољшање циљ наше анализе); „постиже се сликовитост“ – то није квалитет сам по себи, већ је важно које су и какве слике, и какав је онда доживљај читаоца. Ствар није само у изразима, него у пирступу тексту. Радије говоримо да се нечим (нпр. Неком фигуром) нешто сугерише (нпр. Нека емоција), да се ствара неки утисак и слично, дакле о дејству текста на читаоца.
Напомена: Ово су напомене општег типа. Нема обрасца за читање књижевних текстова, постоје само теоријски појмови, и принципи карактеристични за књижевност који могу бити реализовани у конкретном текст. И иначе, у књижевности цијенимо оригиналност. Текст може потврђивати те принципе, али их и опвргавати. Читање прилагођавамо тексту, сваки нови текст нас учи како да читамо.