БЕКЕТОВ ПРИКАЗ ПОЛОЖАЈА ЧОВЈЕКА

У ДРАМИ "ЧЕКАЈУЋИ ГОДОА"

„Чекајући Годоа“ је потпуно ново и другачије драмско остварење које доноси нови стил писања и другачији начин размишљања. Припада драми апсурда за коју је карактеристично одсуство радње, дешавања, заплета, па се самим тим на крају ништа не решава нити објашњава.

Зато је ова драма, у складу са свим осталим из тог правца, необична, на тренутке досадна и чудна. Главни ликови су Владимир и Естрагон који током читавог дела стоје поред једног сасушеног дрвета, чекајући Годоа кога нису ни видели, али су из неког разлога уверени у његово постојање и у његов долазак. Чини се да имају читаво време овог света и да су без икаквих обавеза и дужности у животу. Док чекају Годоа, причају о свему – о ципелама, пертлама, шеширу, о Христу и све то онако узгред, да би им прошло време. Ипак, примећује се да им је разговор монотон, испрекидан, досадан, понављају исте ствари неколико пута. Потпуно су се искључили из света који их окружује – не знају ни где су, ни који је дан, а о прошлости не могу ни да помисле – она је за њих мртва јер су потпуно остали без памћења. Ту чињеницу доказују тиме што не могу да се сете чак ни онога што је јуче било.

Више пута се у њима јавља жеља за нечим новим. Тако су неколико пута пожелели да оду и промене место, али је та жеља и потреба остала само на речима, јер је свет за њих огроман хаос у коме једино треба чекати Годоа који ће, сам по себи, донети новине и освежење.

Први прави догађај у овој драми је долазак нових актера – Ликија и Поцоа, који су такође веома чудни, баш као и њихов однос. Поцо делује као господар – достојанствено, заповеда, виче и вређа. Он има бић којим удара свог слугу Ликија који потпуно равнодушно и без побуне извршава све наредбе свог господара. Ипак, та веза између њих двојице, колико год читаоцима и гледаоцима изгледа неприродно, делује нераскидиво. Један без другог не би опстали у овом свету, не би се снашли и преживели. У драми се на крају појављује и дечак, који попут главних ликова драме не зна ништа и ничега се не сећа.

И на крају, често спомињани Годо се није појавио. Није остављен ни један податак о њему. Ликови нису доживели тако дуго ишчекивану промену, освежење и задовољство у лику Годоа. Остају сами, баш као на почетку. Ништа се није решило, али је то и циљ и суштина овог дела. Смисао је у неизреченом, у асоцијацијама које упућују на проблем опстанка и положаја бића, као и на апсурд, који га све време прати.

Албер Ками, СТРАНАЦ и апсурд

Странац, егзистенцијализам и апсурд

Често се може чути да је Странац егзистенцијалистички роман, али такво одређење није потпуно тачно. Термин егзистенцијализам је много шири и обухватнији од идеја изнесених у овом роману, штавише означава различите ствари и често се погрешно или неоправдано употребљава. Најједноставније речено, централна идеја егзистенцијализма је да универзум и човекова егзистенција немају неко више значење, нити у свету постоји рационални поредак. Према томе, људски живот нема неку сврху која га надилази, нема ничега осим физичког постојања.

У Странцу је уочљива та основна идеја, али филозофија егзистенцијализма је много шира од тога и садржи многе веома важне аспекте који ни на који начин нису присутни у овом роману. Сам Ками одбија да своје дело назове егзистенцијалистичким. Много адекватнији филозофски термин за приступ Странцу је апсурд. Филозофију апсурда је развио управо Ками и то баш у време кад је писао Странца и, паралелно, Мит о Сизифу.



Иако су Камијеви погледи на свет јасно изложени у тексту, не треба сметнути с ума да је Странац роман, а не филозофски трактат, и то да је у питању прозно дело велике вредности, чији литерарни елементи имају барем једнаку важност као идејни.

Објашњење апсурда

Модерно осећање света помера тежиште са метафизичких на етичка питања, превасходно на однос између света и човека. Тај однос Ками сагледава без религијских предрасуда и у њему види апсурд. Суштина апсурда лежи у човековој потреби да рационално сагледа свет и чињеници да свет није рационалан. Свест о нескладу између човека и света је свест о узалудности, узалудно тежимо да остваримо предмет сопствене носталгије. Најважнија карактеристика апсурда је трагичност. Апсурдно стање је трагично стање. Поставља се питање је како живети ако је свет трагичан и узалудан. Ками одбацује самоубиство као решење, јер оно није суочавање, већ одбацивање истине, избегавање апсурда. Мит о Сизифу налаже да човек треба да умре без помирења, у револту.

Странац

Камијево литерарно и филозофско дело је у својим почецима било снажно обележено категоријом апсурда, самим тим и удаљено од преокупације моралним врхунцима. Лик Мерсоа је илустративан у поменутом смислу. Он не само да не тежи некој изузетној моралности, већ озбиљно нарушава етичке прописе. Начин на који прима вест о смрти своје мајке, равнодушност према убиству које је починио, показују га као некога коме су моралне норме стране.

Ипак, у сукобу са свештеником, Мерсо нам ставља до знања да етичке прописе крши - не зато што му је нарочито стало да буде неморалан, већ због рога што сматра да је подједнако свеједно чинити добро или чинити зло. Са тачке гледишта смрти, која чека све људе, то је потпуно ирелевантно - подједнако вреде и једни и други. Исту вредност имају и жена старца Саламана и старчев пас. Филозофија апсурда само потврђује резоновање Камијевог јунака. Основна теза ове филозофије гласи - ништа нема смисла, самим тим не постоје мерила за просуђивање добра и зла.
Испоставља се да Мерсо чини зло, јер сувише интензивно осећа немоћ добра. Његов иморализам је протест против неостваривости моралних вредности.

Лик Мерсоа

Чини се да Мерсоа уопште не дотичу ствари које се дешавају око њега. Догађаји који би за већину људи били изузетно значајни, као што је брачна понуда или смрт родитеља, као да га се не тичу. Потпуно је индиферентан како према смрти мајке, тако и према томе да ли га Марија воли или не.

Са друге стране, Мерсо је потпуно искрен и не покушава да сакрије хладнокрвност лажним сузама. Тиме имплицитно изазива друштво и моралне стандарде који налажу одређен начин понашања за одређену прилику. То неусвајање диктираног обрасца понашања, које се испољава кроз недостатак суза на мајчиној сахрани, чини Мерсоа аутсајдером. Чак се и на суђењу више говори о томе него о убиству које је починио.

Поново је у фокусу ирационалност света, мада на други начин. Друштво упорно покушава да конструише рационалне мотиве за Мерсоово ирационално понашање. Идеја да се ствари некад дешавају без разлога и да догађаји понекад немају значење је узнемирујућа за заједницу. Суђење Мерсоу је пример за то, тужилац покушава да нађе рационални поредак, па повезује убиство Арапина са Мерсоовим понашањем на сахрани мајке, како би донео закључак о његовој чудовишности. И тужилац, и Мерсоов адвокат покушавају да објасне почињено убиство као догађај који логично следи претходне по принципу узрочно-последичне везе. Таква објашњења су измишљотине које имају сврху да прикрију застрашујућу идеју да је универзум ирационалан. Према томе, и само суђење је пример апсурдности, пример како човечанство покушава да припише рационалност свету.