ДУХОВНИК И ВЛАДАР
Сто осамдесет година од смрти Петра I Петровића Његоша, дивна је прилика да се присјетимо лика духовног горостаса чија је ријеч и данас жива међу његовим народом, а његова дјела неугасиво сијају кроз времена.
Петар I је рођен у Његушима од благовјерних и благочастивих родитеља , оца Марка Петровића и мајке Анђелије, рођене Мартиновић. Његов деда Дамјан био је рођени брат надалеко познатог митрополита Данила Петровића.
Митрополит скендеријски и црноогорски Сава још као дијете га је намјерио за свога наследника и позвао га да дође у манастир: „Дођи, чедо, код мене, благодат Свевишњега нека почива на теби, како би могао бити народу своме на корист. Заједно са мном одсада и народ наш полаже наду на тебе. Преблаги бог нека ти помогне да будеш крин украшени Црне Горе и светило народа свога.“ Тако је млади Петар (световно име му није познато) са свега 10 година дошао у Цетињски манастир како би се припремио за будући позив духовног и световног првака свог сиромашног и поробљеног народа.
Будући да је још од малена био обдарен мудрошћу и најљепшим људским врлинама, млади архимандрит Петар је био свјестан неприлика у којима је живио његов народ . Те неприлике нису долазиле само од турске тираније, већ и од домаће неслоге, закрвљености црногорских и брдских племена, крвне освете, разних порока, сиромаштва, отимачине, болести, убистава...
У то вријеме појавио се у Црној Гори лажни цар Шћепан Мали који се народу представио као руски цар и од многих бива подржан као световни владар. Иако је владика Сава упозоравао народ да се не ради о цару, већ о варалици, и пробисвијету, народ се није много освртао на ријечи свога владике. „Ја овога Шћепана“, пише владика Сава Стијепу Стијеповићу 1. Децембра 1767. “који је запа у земљу његову у Нахине (на млетачку територију), довео нијесам. Зва га нијесам. Оцарио га нијесам. Не знам ни сада ко је, тако ми тога свијета. Но се чудим што се свијет помамио. И турско и принципово, све трчи к њему... А ја га не могу изгнат сад , господине, зашто ја немам те снаге. Сад се утврдио али з Богом али ђаволом. Ето сва Црна Гора с њим. И приморје све се помамило.“
Када је 26. фебруара 1781. године умро стогодишњи митрополит Сава, поставило се питање његовог наследника. Народ је био на страни архимандрита Петра, међутим, разним закулисним радњама до тога није дошло и за Савиног наследника је изабран његов сестрић Арсеније Пламенац, кога народ није волио. Међутим, Арсеније Пламенац се није дуго задржао на престолу, преминуо је 1784. године.
Архимандрит Петар изабран је за митрополита на Народној скупштини којој је присуствовало око хиљаду људи из разних племена. И Петрова и народна жеља да он буде завладичен у Русији није се могла остварити јер руски посланик у Бечу Голицин није му хтио издати пасош за Русију, па је он био принуђен да тражи посвећење од митрополита карловачког Мојсија (Путника) који му је то и одобрио. Тако Петар бива посвећен за митрополита црногорског, скендеријског и приморског 13. октобра 1784. године.
Одмах након рукоположења млади митрополит Петар се запути у Русију, како би издејствовао заштиту свог за свој осиромашени и напаћени народ . Не само да га руска царица није примила, већ је протјеран са територије Русије. Тада се , по сведочењу његових савременика, заклео да његова нога више никада неће крочити у Русију и тако је и било. Са тог мукотрпног пута митрополит Петар се вратио уморан и измучен, само са једном врећом кромпира коју је добио у Трсту. Та врећа кромпиракоју је митрополит Петар касније засио у Црној Гори спасила је, по ријечима Вука Стефановића Караџића, од сигурне смрти многога.
Митрополит Петар I је управљао је Црном Гором више од 45 година, значи, више од половине свога живота. Био је духовник кротке ријечи, али и ратник оштре сабље. Његови двори и богаство су били скромна испосница у Цетињском манастиру и Христова ријеч коју је приповједао. Владао је, не уз помоћ силе, већ уз помоћ поуке и клетве, то бијаше његово најјаче оружје. Тамо гдје је било оних који га чују – дјелио је савјете, а тамо гдје то није помагало - клетва је била најјаче оружје.
Главна заслуга Петра I је што је укинуо власт гувернадура, који су успјели да владику држе искључиво у оквиру цркве и да му одузму свако право на одлучивање о световним питањима. Мирио је завађења племена и тежио да укине крвну освету. Свим силама је настојао да створи администрацију. Изнад свега, трајна му је заслуга што је створио законодавство и правосуђе. Захваљујући њему, Црна Гора је добила свој први писани закон 1798. године. Петар I је написао Историју Црне Горе, Посланице, Пјесме, а занимљива су и његова писма која је упућивао историјски значајним личностима тога времена: Карађорђу, књазу Милошу, генералу Милутиновићу, турским пашама и агама, руским великашима, представницима француске управе у Боки, Руском синоду...
Умро је на Лучиндан 18. октобра 1830. године. „Без друге власти осим моралне, засноване на традицији, на црквеном веровању, без икакве извршне силе, Петар I се за све време своје дуге и тешке владавине носио не само са Турцима и са бедом него и са нерадом и самовољом...“, записаће много година касније нобеловац Иво Андрић.
Данас, после 180 година од смрти Петра I, скоро да је немогуће рећи нешто ново о њему. Он је за себе и за нас све најбоље рекао својим животом, а запечатио својим дјелом. Био је своме народу и владар и законодавац, и политичар и филизоф, и учитељ и пјесник, и владика и ратник , говорио је 7 свјетских језика... Четири године после смрти проглашен је за свеца, па је данас у народу познатији као Свети Петар Цетињски. Негдје пред крај свог живота за себе ће рећи: „Остара сам више од зла и непослух а црногорскога, неголи од мојијег дана... а моје је сердце од вашега злочинства увехло и старост моја оскрбљена , да почивала и радости нигдје нема...“. Проклео је свакога ко његов народ икад буде одвраћао од Русије: „...ако би се који из вас Црногорацах и Брђанахнах шао да помисли одступити од покровитељства и наде на јединородну и јединовјерну нашу Русију да бог да јаки те од њега живо месо отпадалои свако добро временито и вјечно одступило. Свијема пак добријема, вјернијема и који гођ ово моје потоње писмо послуша и изврши, да буде моје најусрдније, отачаско и архипастирско благословеније у род и ва вијеки вјекова -Амин.“
Бојан Струњаш (Средњошколац, бр. 4, новембар 2010)
Нема коментара:
Постави коментар