„Чекајући Годоа“ је потпуно ново и другачије драмско остварење које доноси нови стил писања и другачији начин размишљања. Припада драми апсурда за коју је карактеристично одсуство радње, дешавања, заплета, па се самим тим на крају ништа не решава нити објашњава.
Зато је ова драма, у складу са свим осталим из тог правца, необична, на тренутке досадна и чудна. Главни ликови су Владимир и Естрагон који током читавог дела стоје поред једног сасушеног дрвета, чекајући Годоа кога нису ни видели, али су из неког разлога уверени у његово постојање и у његов долазак. Чини се да имају читаво време овог света и да су без икаквих обавеза и дужности у животу. Док чекају Годоа, причају о свему – о ципелама, пертлама, шеширу, о Христу и све то онако узгред, да би им прошло време. Ипак, примећује се да им је разговор монотон, испрекидан, досадан, понављају исте ствари неколико пута. Потпуно су се искључили из света који их окружује – не знају ни где су, ни који је дан, а о прошлости не могу ни да помисле – она је за њих мртва јер су потпуно остали без памћења. Ту чињеницу доказују тиме што не могу да се сете чак ни онога што је јуче било.
Више пута се у њима јавља жеља за нечим новим. Тако су неколико пута пожелели да оду и промене место, али је та жеља и потреба остала само на речима, јер је свет за њих огроман хаос у коме једино треба чекати Годоа који ће, сам по себи, донети новине и освежење.
Први прави догађај у овој драми је долазак нових актера – Ликија и Поцоа, који су такође веома чудни, баш као и њихов однос. Поцо делује као господар – достојанствено, заповеда, виче и вређа. Он има бић којим удара свог слугу Ликија који потпуно равнодушно и без побуне извршава све наредбе свог господара. Ипак, та веза између њих двојице, колико год читаоцима и гледаоцима изгледа неприродно, делује нераскидиво. Један без другог не би опстали у овом свету, не би се снашли и преживели. У драми се на крају појављује и дечак, који попут главних ликова драме не зна ништа и ничега се не сећа.
И на крају, често спомињани Годо се није појавио. Није остављен ни један податак о њему. Ликови нису доживели тако дуго ишчекивану промену, освежење и задовољство у лику Годоа. Остају сами, баш као на почетку. Ништа се није решило, али је то и циљ и суштина овог дела. Смисао је у неизреченом, у асоцијацијама које упућују на проблем опстанка и положаја бића, као и на апсурд, који га све време прати.
Нема коментара:
Постави коментар