

БАРОКНЕ ТЕНДЕНЦИЈЕ У СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ
БАРОК (све што је претјерано, искривљено) означава епоху која слиједи иза ренесансе и која умногоме представља књижевне и умјетничке појаве супротне ренесанси. Тачније се не може одредити почетак барока у свјетској књижевности, али се узима да се барок јавља у другој половини 16. вијека, a нашој књижевности траје чак и до осамдесетих година 18. вијека.
Барок у српској књижевности има два главна средишта. Једно средиште је Дубровник. Најзначајнији представник дубровачке барокне књижевности је Џиво Гундулић, аутор недовршеног спјева Осман. У лирској поезији највише домете су остварили Иван Бунић и Игњат Ђурђевић.
Друго средиште српског барока у књижевности је у Угарској, међу православним Србима који су се нашли у границама угарског царства после двије велике сеобе Срба под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем (1690) и Арсенијем IV Јовановићем Шакабентом (1737). Тада је велики дио српског народа побјегао из турске преко Саве и Дунава на подручје Угарске. Тим сеобама ојачан је српски корпус у Угарској, док су се на пространа опустјела подручја Србије почели насељавати становници јужних, брдских крајева. Тада су Косово и Метохију почела насељавати албанска племена, а Шумадију и западну Србију Срби из Херцеговине, Босне и Црне Горе.
Барок у белетристици међу Србима у Угарској јавио се тек у 18. вијеку. Међу књижевним посленицима тога времена издваја се група писаца позната под именом РАЧАНИ. Они дјелују у последњим деценијама 17. и првим деценијама 18. вијека, најприје у манастиру Рачи на Дрини, а после велике сеобе по разним мјестима на сјеверу, на Фрушкој Гори, гдје су добили манастир Беочин, у Сент-Андреји и другим српским насеобинама у Угарској. Најпознатији рачани су: Кипријан, Јеротеј и Гаврил Стефановић Венцловић.
СРПСКОСЛОВЕНСКИ ПЕРИОД
КИПРИЈАН РАЧАНИН (друга половина 17 – почетак 18. вијека)
Од дјела која се приписују Кипријану Рачанину истиче се Буквар словенских писмен (1717). Од Кипријанових оригиналних дјела најважнија је Стихира кнезу Лазару.
ЈЕРОТЕЈ РАЧАНИН (друга половина 17 – почетак 18. вијека)
У историји српске књижевности најпознатији је по дјелу Путашаствије к граду Јерусалиму Јеротеја јеромонаха рачанского (1727).
ГАВРИЛО СТЕФАНОВИЋ ВЕНЦЛОВИЋ је био ученик Кипријана рачанина, јеромонах и проповједник. Дјелова је у првој половини 18. вијека у српским насеобинама у Угарској. Венцловићев књижевни рад дијели се оштром границом на двије области: у једној су његови радови писани на традиционалном српскословенском језику, а у другој радови писани на народном језику. Најзначајнији књижевни радови Гаврила Стефановића Венцловића објављени су у књизи Црни биво у срцу, коју је приредио Милорад Павић.
Барок је први западноевропски умјетнички стил који је имао одјека у нашој књижевности, а Венцловић је један од његових првих представника.
Био је једини световњак међу писцима српскословенске школе. Био је политичар и велики национални борац. Због свог манифеста о стварању великог српског царства и веза са Русијом много година је провео у заробљеништву гдје је на крају и умро 1711. године. Тако је међу српским народом у Угарској постао познат као трагични заточеник народне мисли и мученик за српску народну ствар, човјек који је својим животом оличавао злу судбину српских досељеника у Угарској.
РУСКОСЛОВЕНСКИ ПЕРИОД
Док је Венцловић састављао своје збирке на народном језику, у српској књижевности извршен је преокрет с далекосежним последцама: напуштен је стари српскословенски језик, а у школе и црквену службу уведен је рускословенски језик. Најзначајнији писци овог периода су: Емануел Козачински (Трагикомедија о Урошу V, 1734), Симеон Пишчевић (Мемоари), Василије Петровић (Историја Черној Гори, 1754), Јован Рајић (Бој змаја са орлови, 1791) и Захарије Орфелин (Поздрав Мојсеју путнику, Плач Сербии). Овом добу припада и тзв. далматински период Доситеја Обрадовића.
________________________
- Арсеније I Сремац (1233 – 1263)
- Арсеније II (1453 – 1463)
- Арсеније III Чарнојевић (1674 – 1690)
- Арсеније IV Јовановић Шакабентa (1726 - 1737)
Нема коментара:
Постави коментар