Просветитељство као књижевно-историјска епоха обухвата 18. вијек, мада његове почетке биљежимо још крајем 17. вијека, а коријени просветитељства јављају се још у периоду ренесансе, када је отпочело мијењање средњовјековног погледа на свијет.

Зависно од услова, у појединим европским земљама овај књижевни правац има различита обиљежја и развија се неједнаким темпом. У развијеним срединама, какве су у то вријеме биле Енглеска и Француска, просветитељство се развијало под утицајем науке и тзв. ослобођене свијести, тј. разума, па отуда и други назив за њега – рационалитам. У Русији су идеје просвећености у књижевности прожимане традицијом.

У периоду просветитељства све до тада важеће хришћанске догме бивају стављене под лупу разума и критички сагледаване. Ауторитет цркве је потиснут у други план. Дакле, све оно што није могуће провјерити уз помоћ разума просветитељство и рационализам проглашавају предрасудама.

Просветитељство се није развијало као јединствен књижевни правац и стил. У оквиру њега паралелно се јавља неколико стилских формација:

-          модификовани класицизам,

-          сентиментализам,

-          предромантизам, ...

Главни представници просветитељства у Европи су: код Енглеза – Данијел Дефо (Робинзон Крусо), Самјуел Ричардсон и Џонотан Свифт (Гуливерова путовања); код Француза – Монтескије (Дух закона), Волтер (Кандит, Расправе о толеранцији), Жан Жак Русо (Емил или о васпитању) и група научника и писаца који су саставили Енциклопедију. Код Руса су познати Новиков, Радишчев и Крилов.

Будући да је наш народ у периоду просветитељства био под турском окупацијом, све до седамдесетих година 18. вијека просвећеност се развијала под окриљем цркве у оквиру које су радиле грађанске школе. Међутим, промјене у култури, књижевности и језику могу се пратити од самог почетка 18. вијека, што је последица великих сеоба Срба под патријарсима Арсенијем Чарнојевићем (1690) и Арсенијем Шакабентом (1737).

Налазећи се у оквирима аустријске царевине наш народ је био подложно тле за ширење идеја просвећености са запада. С обзиром на чињеницу да су Срби у том периоду били културно и политички окренути Русији, царица Марија Терезија и њен син цар Јосиф II су настојали да Србе одврате од Русије. Тим поводом су затваране црквене школе, а отваране грађанске. У Бечу је почела са радом и српска штампарија... Иако је ово просвећивање нашег народа имало у позадини одвраћање од Русије и православља уопште, реформама царице Марије Терезије Срби су добили један од најбољих школских система у Европи. У то вријеме написани су и наши први уџбеници.

Најзначајнији представник епохе просветитељства у књижевности је Доситеј Обрадовић (1737 - који је први писац нове српске књижевности. Овом периоду припада Свети Петар Цетињски, као и писци другачијих тенденција, као што су: Гаврил Стефановић Венцловић, Захарије Орфелин, Милован Видаковић, Лукијан Мушицки и други.